Naša književnost

ПУЖ РС И р а РИД А ЛИК Ре

34

Књижевност

би се тада расплакао и причао како је Миша имао у Русији само мајку, а оца и два брата убили су му Немци; Игоров отац био је лекар и имао је само њега, а Игор је имао вереницу и она је саду Румунији. И онда је одједном заспао као дете. Крле га одвео до

сламарице, положио и покрио, па сео крај њега и гледао га. Ва-

њино лице било је у почетку мирно, детиње, на очи му пала кестењаста коса, а усне се руменеле.

Напољу је опет затутњио Београд, грмео, невидљива чудовишта су урлала, а сунце је залазило иза сремских равница као огромни, крвави колут. Један авион је зујао као бумбар. Крле је седео поред Вање и као да ништа друго није постојало осим тога дечка, који је превалио хиљаде и хиљаде километара, и сад је спа– вао на Крлсвој сламарици. Вања је био слобода. Вања је био оно што је Крле желео већ четири године. И још нешто, нека велика нежност коју Крле није знао, а сад је осећао. Да неко. сад каже Крлу: „Бирај кога ћемо да убијемо, тебе или њега!“ — Крле би рекао: „Мене“. И Крле се чуди како је сад све друкчије него раније, него у подне. Спасао је Вању, али сад је све друкчије. Вања спава, а Крле га гледа, па се све боји да га не пробуди, јер треба да се одмори и наспава. Као беба Вања метнуо једну руку под образ, а другом загрлио јастук, а кроз мало отшкринуте усне беле се зуби. Крле тера муву која је полетела на Вању и размишља о ситуацији. Сутон засипа сивоћом собу, у прозору потамнело небо, и једна пру– га, црна и вијугава као река. Крле рачуна како је овде најбоље, остаће он и Вања, док не дођу Руси и партизани да их ослободе. Овде је Вања сигуран потпуно, не може нико да та нађе.

Напољу кроз тишину зазује покаткад меци, па се све утиша и утопи у мрак. Земун се не види, назире се само Сава и види огромно тамноплаво небо, пуно звезда, које су негде многобројне, а негде ретке и разливају се у маглине.

Дуго је Крле седео поред Вање у мраку и слушао како дише, а онда се полако довуче до Матине сламарице, леже и одмах заспа.

Кад се ујутру Крле пробудио, угледа Вању на прозору, гледа нешто, извирује и ослушкује, а напољу зуји авион. Крле устаде, Вања се окрете и осмехујући се рече:

— Наш, наш, — и ослушкује.

— Руски» — пита Крле.

— Јест, руски, — смеши се Вања и показује рукама и телом. — Немце туче, бомбардира. .. .