Naša književnost

РАЂАЊЕ ОДЛУКЕ:

Из амбуланте је Стевановић право отишао у свој стан, не свраћајући на вечеру. На столу га је чекала хрпа хартија, табела, књига. Видело се да те ствари није померао полазећи на други посао. Остале су као неко гнездо у које ће се опет вратити. Брзо је претрчао погледом преко стола, да сестра није шта померила, затим је зазвонио да му у стан донесу чај и сео за рад.

Довршавао је историју санаторијума. Њу је пратила и статистика из које се видело шта се чинило за болеснике, колико је било и каквих прегледа, да се најзад закључи колико је болесника сасвим оздравило, колико помрло или се само привремено излечило. Како је обухватала и време кад су на челу завода били и други лекари и кад се ствари нису бележиле, или се не зна по коме су мерилу бележене, већ тада су се биле појавиле многе тешкоће које су наводиле на мисао да је такав посао узалудан и да му неће наћи краја који би задовољио научну савест лекара. Нарочито је тешко било дати број потпуно оздравелих, јер су се многи, изишав једном из лечилишта, губили у мору свакодневног живота. У часовима оптимизма Стевановић их је видео негде на најтежим пословима како се такмиче издржљивошћу и снагом са здравима. Око њих другови говоре: „Он је скроз болестан био, излечио га доктор Стевановић, управник нашег најбољег државног санаторијума“. Видео је малог Турчина опет у Битољу. Продаје у радњи свога оца ратлук и алву. Стана се удала и, упркос свога бившег двоструког пнеуматоракса, рађа децу. Зора игра по баловима. ЈЂуша завршава филозофију. Мара и Зоран у школском дворишту, на игри, руменији и бодрији од евих других. А њихов учитељ гледа ИХ и каже своме колеги: „То су они малишани што се лечили у санаторијуму. Причао сам ти... Видите ли сад образе“.

Али једно су снови о успеху и широкогрудом признању, а друго је била савест лекара научника која се одмах затим будила и ру-

1 Одломак из романа