Naša književnost

118 5 и Књижевност

часу. И њему самом тренутно није било до њих. На ручак није ишао, провео га је о чаши чаја, лежећи на дивану. Све више се у њему утврђивало мишљење да посао у санаторијуму није најважнији посао који се може вршити у борби против туберкулозе, да средиште није у њему. Као логика, разуме се, то му је још од почетка било приступачно, али осећајно је толико за свој завод био везан, да је имао утисак да је управо ту средиште свега борбеног настојања. И кад би му се раније јавила мисао да санаторијум треба да остави и оде у Београд на какав обухватнији посао, отискивао је од себе као издајничку.

Сад је хтео, ма колико му то тешко било, да логику дотера до краја. Очевидно је било да онај који има амбицију да утиче на здравствену политику у земљи не може на њу непосредно утицати негде из операционе сале и амбуланте, да за тај посао није довољан утицај који се врши преко оздравелих пацијената, како је он волео често да се заварава; да убедљивост једне операције, ма како била сјајно извршена, није главна оштрица са којом се иде у борбу против туберкулозе. И анкета је показала да су он и његови успеси и пропаганда коју врши у санаторијуму, остали ипак у затвореном кругу.

И он сам је другима говорио толико пута да нису највеће зло болесници, него друштво равнодушно према њиховој болести као друштвеној појави. Равнодушни су били појединци, научници, уметници, књижевници: равнодушне установе; људи који не претстављају себе самог. Мерећи их бар према себи, чинили су му се такви. А најважније је свакако било уништити ову равнодушност.

Бити, на пример, министар социјалне политике, а имати његову, Стевановићеву, веру да се зло да уништити. Преко ноћи би, чинило му се, никло лечилиште у сваком климатском крају. Ниједну варошицу не би оставио без диспанзера. Натерао би свакога лекара да бар три сата ради за државу. Натерао би општине да му у року од двадесет и четири часа створе потребне зграде. Како се у сваком граду нађу зграде за све остало што треба! Све се може кад се хоће! Зар није он и његов завод доказ за то. Сами себе су такорећи створили. Један санаторијум је могао да нађе могућности да се унапређује, а држава не може да му пружи руку!

Лекар се међутим морао имати и започета зграда морала за“ вршити. Цело по подне је мозгао о томе уз посао.