Naša književnost

Раћање одлуке | 121

Ивановић је, ма да је био заузет мислима о њему, дубоко уживао у лепоти шуме, у јези таме што се око њих стезала и тишини, и оштро све запажао. Било му је жао кад су после неколико корака иза завијутка, угледали светлости санаторијума, који се чинио читав мали град, тако су иза шумске помрчине деловале светиљке и белине зграда.

— Погледајте „Наду“! То ће бити најбоља наша зграда. А знате шта ми је сада пало на умг Можемо ми на њу само ставити кров и летос је употребљавати. Прозори иначе, и где их има, стоје отворени.

Ивановић није знао да ли ово треба да прими озбиљно и погледа га упитно. „Уосталом свеједно, помисли, за вечерас је испливао из бриге. Нека верује да се то може извести.“ Растали су сеу парку јер је Ивановић морао да обиђе свога тешког болесника, а он је свратио у амбуланту, где је блештала светлост, да види кога још тамо има.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ