Naša književnost

а У БИ па ји МАРА У АЕ У,

156 , Књижевност

био задрб лудо и безобзирно у мржњи на све што је Памуковића, која је личила на самоуништење. Све је ређе долазио кући. Хранио се по кафанама, ноћивао код другова. Неопрезно и отворено је говорио да ће се поново родити кад окрене леђа очинској кући и свему што га за њу везује. Јогунаст и нестрпљив, он се на крају заморио да се носи са братом и помало са целим светом и пристао да му се сада исплати један мањи део онога што му припада, а остало да прима као ренту за одређен низ година. Њему се журило, а ко жури тај у овим пословима увек рђавије пролази.

Почетком маја месеца, седме године по окупацији, Филипу је исплаћен његов део (Никола је са великом муком смогао тај новац) и он је могао да оствари своју највећу жељу и да „све напусти“.

У рано јутро, пре пет сати, тога мајског дана стајао је пред Памуковића кућом, са стране Миљацке, опремљен коњ кога је држао момак Маријан, бунован и уплашен овим што се дешава. Опрема на коњу је била путничка: набубриле бисаге, у терђаху смотана серџада и са њом кабаница од црне мушеме. Из капије је изишао блед и намргођен Филип. Жудно је допушио крај цигарете и онда га бацио далеко од себе. Затим је прегледао пажљиво колан и лако се попео на мирног вранца. На њему су блештале тозлуке и јанџик од нове коже. Преметнуо је корбач из леве руке у десну, одмахнуо немарно Маријану и ошинуо коња.

— Ајде!

То је било све што је рекао. („Нит се прекрсти нит рече: Боже помози“, говорио је доцније Маријан нишући тужно главом.) И одјахао је жустро низ обалу Миљацке, као да тоне у њој. С леђа му је изгрејавало сунце.

Маријан је гледао још једно време за коњаником а затим је погружен ушао у кућу у којој су сви, од најмањег до највећег, били потресени одласком овога младића, иако нико није изишао да га испрати и поздрави на растанку.

Закључана у својој соби, стара Памуковићка се гушила од плача и савијала у грчевима, осећајући као физички бол да јој се кућа крњи и осипа. Исто тако закључан и неиспаван седео је Никола у својој соби, са изгледом на Миљацку. Чуо је коњски бат пред вратима, али није пришао прозору. Од поноћи он не спава, него пуши у мраку и размишља и саставља крајеве замршених послова који сада двоструком тежином почивају на њему, и једино на њему. Тешко му је, јер не види излаза. Као једино олакшање, засада, очекује да умукну гласови пред капијом и да онога доле