Naša književnost

252

восече, ловци тундре и тајге, риболовци с реке Лене читају књиге Бажана, и Сосјуре, Тичине и Гончара. Комаде Коонејчукове гледају рудари златноиндустриског Алдана, копачи угља. Млада интелигенција Јакутије —- агрономи, лекари, наставници — добро зна украинске књижевнике и песнике.

Књиге Шевченка, Коцубинског, Љесе Украинке нама су драге као и књиге великих руских књижевника...“ Совјетска власт учинила је врло много за зближење књижевности на толико удаљеним језицима као што је украински и азербеџански, или руски, туркменски и таџиски. У Баку, Топриме, данас излази велика књига превода из дела савремених украинских песника, Сосјуре и Бажана, Тичине и Првомајског; а украински песници, са своје стране, преводе на украински класичну и савремену књижевност Азербајџана, У Азербајџану знају Шевченкову „Катарину“ све напредне жене. Њена трагична судбина је слична судбини азербајџанске жене до револуције. Туркменски писац Берди Кербајев прича да је слушао са узбуђењем како су „Катарину“ рецитовали ђаци у Мурганској долини, У колхозу Горелде, као и стихове Павла Тичине, а десет хиљада гледалаца Туркмена пљеска комадима Корнејчука у државном туркменском позоришту посвећеном Стаљину. Не каже узалуд Маријета Шагињан да је златним нитима пријатељства повезана велика породица народа у Совјетском Савезу. Не треба ни напомињати, наравно, да се пријатељство совјетских народа не огледа само у живој, топлој сарадњи књижевника, У томе што сваки совјетски књижевник сматра за дужност да бар понеким преводом из књи-

Књижевност

жевности друге републике обогати књижевност језика на коме пише; оно се огледа у милионима ствари и појава, „оно живи и дише у цифрама газдинства, у све већим графиконима градилишта“. Када су се. на пример, на далеком северу Маријете Шагињан градили нови градови, стотине украинских комсомолаца пријавило се да гради те градове. Кад се изграђивао Дњепрострој многобројни одреди из далеких села долазили су и драговољно се јављали на посао. Фјодор Гладков у својој честитци Украјини назива Дњепрострој гордошћу свег Совјетског Савеза. Млада песникиња Совјетске Литве, Мирдза Кемпе, опева снагу и лепоту Дњепростроја и између осталих топлих стихова, којима поздравља Украину, говори н ове:

Исполинске турбине

испиле ти, Дњепре, моћ,

у златно-светли талас

претворен, разгсниш ноћ.

Шумећи поток немиран,

радује ватрама нас,

разданило се Запорожје,

звезде јурнуле у Донбас.

Маргарита Алигјер живи са пес-

мама украинске песникиње Љесе Украинке, која је још пре револуције сањала о будућој срећи своје отаџбине. Она је не разликује од руске песникиње, преводи је на руски Кго и Леонида Првомајског, кроз чију силну мржњу према непријатељу, кроз чију је страшну снагу и веру у победу изживљавала своја осећања у доба рата. Она сматра да је и преводима тих песама на руски бар мало допринела победи. Евгеније Долматовски наводи имена књижевника који су се рсме уз раме борили за слободу Украјине