Naša književnost

Песма о великој жетви 185

да би песме девојачке расневале зоре сане, смех момачки

младост бујна

ој, та младост плаховита, да би громом разданила задимљене твоје стране ти си, земљо, грудма пунии_. материнским

запајала,

искивала снагом целом дивизије и бригаде заточника друга Тита.

Знам ти поља у те дане (влат сам њихов и ја био), кад је гневни косац њима за сва љета

долазећа

страшну жетву закосио.

Деценије и векови

из даљине што нам греду, у те дане,

земљо моја,

застали су у свом следу...

Сад с осмехом осунчаним у сусрет нам лете дани,

а победе небо боје.

Али мене свака ргдост, поклик сваки опомене

на дан други |

и на страже

без промене што још стоје на међама поља твојих.

~.

Кроз редове жетелаца ја редове друге гледам, у рукама — друге косе;

пи

па вета зе

ЊЕ ан