Naša književnost

=. -

== старим и младим Памуковићима

сложити, него су се на свему сукобљавали, у свему одбијали и узајамно тровали мржњом без граница. Одувек је тога било.у овој кући. Млађи су мрзели старије, старији гонили млађе, али је то пролазило с годинама, а док би трајало потрпавало се оном нарочитом вештином и урођеним достојанством које су Памуковићи имали. Увек су старији настојали да „ломе“ млађе својим бесмисленим и тешким тиранисањем а млађи одговарали својим исто тако бесмисленим и упорним пркосом. И увек су се старији огорчено чудили како то да се млађи понашају према њима исто онако као што су се они понашали некад према старијима, а млађи беснели против тираније и самовоље старијих, спремајући се да исто тако тиранишу и „ломе“ своје млађе, кад им дође ред. Али ово што се дешавало између Николе и Филипа излазило је из тога старог реда ствари и по силовитости и по дужини трајања превазилазило све што се знало и памтило. А измењене прилике које је стварала аустријска окупација убрзавале су те сукобе и чиниле их све чешћим и све неизбежнијим.

" Никола је и као момак и првих година брака пио тешко (и силовито, више и чешће него што је то обично био случај са Памуковићима док су млађи. Злостављао је жену Невенку, која је као сирота дунђерска кћи и иначе била рђаво примљена и једва трпљена у тој кући. Сада, откако му се родио син, Никола је престао да се опија, почео да боље гледа жену и да нагло и грозничаво штеди и стиче. Филип, који је још пред годину-две дана, заједно са оцем и старијим братом, покојним Стјепаном, осуђивао Николу због пића, скитње и трошка, почео је сада одједном да се опија и да расипа време и новац. А то Никола сада није могао да поднесе, разуме ни опрости. Што је најгоре, кад је он у своје време проводио такав живот, тада се пило по приватним баштама, по затвореним ханским собама или друмским механама изван вароши, а сада се пије по новим кафанама које су отворене усред вароши, на очиглед целог света који сваком броји чаше и залогај. На Вароши је отворена кафана Ориент у којој је свирала чешка музика („ПатепКареПе“) и у којој су сарајевски младићи из бољих кућа сазнавали са удивљеним задовољством да се оно што се некад радило скровито и са снебивањем може сада да чини јавно и са поносом. Ту је са осталим газдинским синовима често проводио ноћи и Филип. А већ сутрадан знало се у чаршији докле је ко остао, колико је потрошио и где је освануо. Ти су гласови одмах долазили и до Нико: ле и доводили га до беса и огорчења, јер човек је обично најстрожј

1=