Naša književnost

( | ћ -

204 : Књижевност

„Честитамо спасење!“ — тако они мени. И појурили да виде и да се својим очима увере. Да ме сопственим ушима чују, да поразговоре и да се распитају. Како је и како није МИ да се најадају и сузе пролију. Над судбином нас — јадника из тога пакла. И да се из уста једног живог сведока наслушају ужаса и грозота. И да тако — то сам свакако тек потом установио — на темељу тих нових и непобитних сведочанстава разбију сумње, које их стално нагризају, и да се дефинитивно увере да им заиста другог излаза и спаса није било, него да пођу у туђину, па и да издају и изневере своју земљу и свој народ. Да би тамо поживели животом непожељника, од једне лажи до друге, не би ли се тако заварали над језивом празнином људи без отаџбине. Јер све то врло брзо пробије кроз њихово казивање, па крили га колико му драго. Уколико године странствовања нису учиниле своје и процес одрођавања по-

стао потпуно.

Ови су људи још преживљавали кризе носталгије, и отуд је ваљда и дошлс до тога да сам зачас, такорећи у магновењу проиграо све те топле симпатије мојих преко свега доброжелателних. слушалаца. А баш би ме као најрођенијег прихватили. Место тога остали смо смртно разочарани. И они у мене и ја у њих. Али друкчије није могло да буде. Јер дошли су горећи од радозналости, а моје причање их није испунило неком радошћу и одушевљењем. Баш напротив. Што је најинтересантније, нису то били неки дражиновци, нити усташе. Били су — како би рекли — „неутрални“, под десет наводница неутрални, некадашњи трговци београдске и других чаршија, са њиховим још увек несахрањеним жељама да ће опет једном онако „слатко“, „слатко и несметано“ да тргују као некада. Да тргују и да ћелепире. Па колико ја њих сбавештавао о приликама у земљи — они су мене трипут толико. И, наравно, све су боље знали од мене и тако се наши подаци ама баш ни у чему нису подударали. Јер они знају како се код нас људи из дана у дан у масама убијају; како никад ниси сигуран да ћеш проћи Теразијама, а да те жандари — још увек жандари — не ухвате и стрпају у апс: они лукаво распитују има ли и приватне својине и да ли постоји новац код нас; како, откуд и зашто могу да постоје кућне помоћнице (њихова главна брига!); чудно им и невероватно што не ходамо голи и боси итд. итд. Уопште та околност што нисам био ни поцепан, ни гладан, ни жедан, и нисам падао у несвест кад видим чисту постељу и неговане људе — много ми покварило шансе.