Naša književnost

224 Књижевност

Постоји у овом прочитаном поглављу — оно уствари треба да буде прва глава будућег романа —- извесна неодређеност, непластичност. Роксанда Његуш, иако добро познаје материју о којој више, и ма да је ту материју прилично захватила, не даје ипак потпуне ликове, више је то код ње штимунг. Радња је скучена и претеже дескрипција, све се одвија више кроз психолошке реминисценције, кроз наговештаје, него ли путем непосредне акције. Она даје више општа места него карактеризације личности, полазећи можда од криве претпоставке -да су, као и њој, њене личности добро познате публици.

Састанак је био користан и плодан за све, а нарочито за другарицу Његуш. Мако је дискусија била местимично контрадикторна, она ће јој сигурно користити у њеном даљем раду над романом. Било би добро ако би и остали наши писци излазили пред стручни књижевни аудиториј са својим необјављеним рукописима и стварима које су у току рада, јер би се на тај начин избегли многи недостаци у њиховим књижевним остварењима — што и јесте једна! од сврха рада секција Удружења.

Књижевник Жак Конфино прочитао је недавно пред члановима Удружења своју овећу репортажу из Бразилије, где је прошле године боравио извесно краће време. Пишући на свој уобичајени лаки и козерски начин, Конфино је прилично занимљиво и живо дао низ слика данашње Бразилије — с једне стране ванредно богатство и раскош владајућих слојева, а с друге невероватна беда, неизвесност опстанка, беспослица, заосталост, празноверје, и сл. То је земља тзв. западне демократије где влада пуна диктатура генерала Дутреча, где су привредна богатства земље тако чврсто зграбљена у руке волстритског капитала и где спољна, културна и свака друга њена политика већ дуго више није њена.

Конфино је дао обиље интересантног материјала који оптужује. Но има ту и опште познатих подагака; неки од новијих могли су се дати разрађеније и дубље, могли су се заоштрити и боље конфронтирати. Хумор и

блага иронија који интонирају читаву репортажу, смањују, понекад, тежину“

чињеница које су већ саме по себи исувише тешке и које говоре много.

На састанку секције за поезију иступила је са својим стиховима млада песникиња Мира Алечковић. Дванаест песама — колико их је прочитала биле су довољно карактеристичне да укажу на главне недостатке а и добре стране њеног песничког стварања.

У дискусији су учествовали Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Јован Поповић и Десанка Максимовић. Они су истакли да је М. Алечковић један од изразитијих млађих талената, који је у развоју, у тражењу; њене песме, појединим својим стиховима, у стању су да у човеку изазову извесне вибрације, у њима често има топлине и лирске разнежености — нарочито тамо где је искренија, интимнија, непосреднија. Међутим, њена поезија оптерећена је често конвенционално публицистичким елементима, који нису добили снажног поетског израза, који нису пробили из саме садржине живота, него су узети више из литературе и дневне штампе. Метафоре 10] нису богате ни нарочито успеле и поседују доста остатака старе романтичарске