Naša književnost

1 И:

154 У Књижевност

Млађи брат је пркосно ћутао, али старији је, дрхтећи у себи од уздржаног гнева, желео да га изазове да говори.

— Да, тако то иде, кад млађи знају све боље, кад се троши на пиће и музику оно што се заради и што се не заради.

Филипу заиграше танки црни бркови.

— О томе шта се заради и колико ко заради можемо да разговарамо, али о томе да питамо друге а не тебе и мене.

— Кога да питамо Казују људи и кад их не питам. Наши стари најбољи пријатељи почињу да нас жале и савјетују. Ето, неки дан ми фра Грго каже...

Филип напући усне и одмахну руком.

— Фра Грго зна своје послове, али у овим стварима се не питају попови.

Никола опет плану.

— А, тако Јесу ли те то научиле оне пемске музикантице2

— Не мора мене нико да учи. Имам ја очи у глави.

— Видим како имаш и куд те твоје очи воде.

— Куд ме воде да воде. Ти не мораш за мном. Нисмо везани.

Филип је и раније помињао могућност деобе, а то је Николу доводило до бесног огорчења.

— То је то, је ли2 Туда си наумио. Смета ти ово крова над главом и ова кућа коју нисмо ни ти ни ја кућили, него наши стари, грош по грош, ћерпић по ћерпић. Свакакви су били и сваку су невољу трпили, али о диоби нису никад говорили. А у тебе је ушао ђаво, онај репати, да разбије изнутра оно што није никако могао споља да растури.

Филип одмахну презриво руком. Никола, кога је то презриво и насмејано држање доводило до све вишег беса, скочи.

— Али нећеш што си наумио! Нећеш, Филипе; преко мене жива. И прије је међу нама бивало таквих, таквих изрода, потвора и ережија, али смо их увијек избацивали и слали у пакб одакле су и дошли. Не, нећеш, Матане! Матане!

Запењен и поцрвенео, накострешених обрва, Никола је био скочио и стојећи насред собе махао песницом према млађем брату, који је само грискао брк и дрско га гледао.

И раније је у препиркама између њих падало Матаново име. То је био њихов стриц, онај најмлађи од браће који је, пошто је унесрећио младу слушкињу Јелу и иначе у свему дошао у сукоб са свом браћом, узео свој део и отишао у свет да се никад више не јави. Јела је и дандањи живела у њиховој кући, престарела и бо-