Naša književnost

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

ДИСКУСИЈА О ПОЗОРИШНОЈ КРИТИЦИ

У Удружењу књижевника Србије на састанку Секције за критвку расправљало се о позоришној критици. Милан Ђоковић, директор драме Српског народног позоришта и члан Удружења, додирнуо је неколико принципијелних питања позоришне критике, зли није исцрпео проблеме него их је оставио отворене као предмет за дискусију Састанку су присуствовали поред чланова Удружења и претставници Српског народног позоришта-редитељи, глумци и остали позоришни радници. У дискусији су учествовали: Велибор Глигорић, Хуго Клајн, Милан Богдановић, Иво Андрић, Скендер Куленовић, Станислав Бајић, Ели Финци и Ђуза Радовић,

Дискусија о позоришној критици додирнула је велики број проблема и углавном је констатовала једну основну ствар: позоришне критике у посљедње време нема осим малих изузетака, а она је данас потребна, је; се позориште налази пред великим стваралачким проблемима, па критика треба да укаже на успехе и неуспехе и да помогне онде где се залутало или застранило. Позоришни радници су нарочито истицали да критика не врши ону улогу коју треба, је; се зауставља на литерарној анализи позоришних дела и само са неколико речи пропрати сценска остварења глумаца и режисера. Позоришна критика треба много више да се задржи на сценском остварењу (режији, глуми, сценографији, костимима, осветљењу) него на анализи драмског дела која у свакој критици заузима највећи део, а оно што је битно за сценско остварење претставе заједно са учесницима-глумцема, режисером, сценографом, цртачима костима итд. — само се додирне. О режији се каже једна или две реченице да се констатује како је успела, неуспела или промашена, иако читав режиски рад претставља велики и дуготрајни рад који је условљен многим проблемима у које критичар никад не улази и не задржава се на њима. Глумци за своје улоге, које су понекад изванредна сценска остварења, добију две три речи „успела креација“, или „сживљена личност", а за неуспеле исто тако. Што се тиче осталих учесника о њима се ретко говори.

На претстави треба разликовати две ствари: позоришни комад од сценског приказа. О позоришном комаду и његовој уметничкој и идејној вредности може увек да се пише, али о сценском остварењу може да се пише само на основу одређене претставе, јер свака претстава у другом позоришту претставља нешто друго и као режија и као глумачко остварење. Критичари се увек највише заустављају на књижевној анализи драмског текста, то сматрају као главну ствар, а све је остало споредно, иако је баш сценски приказ исто тако важан, ако није некипут и важнији, јер дело остаје а сценско остварење не може више да се понови после неколико година, У исто