Naša književnost

Пе

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД

КОНЦЕРТИ ДОМАЋИХ И СТРАНИХ УМЕТНИКА

Међу облицима камермузичке литературе један од најпречишћенијих и највише цењених несумњиво је дуо соната за два инструмента. Неговању тог облика приступиле су пре више година са много предгности и уметничке солидности Олга и Марија Михаиловић. На сонатном вечеру које су недавно извеле са програмом соната Моцарта, Бетовена, Прокофјева и Фореа сестре Михаиловић показале су да им је уметничка интерпретација продубљенија и зрелија, да је нарочито техничка страна у извођењу достигла висок степен који ће тешко икада превазићи,

Захваћене темпераментном бујношћу која се нарочито истиче код пиависткиње, понесене лаком и течном техником прстију, О. и М. Михаиловић дају целом програму живе и јарке боје, узбурџкане агогичне налете — што их све каткад одвлачи од понегде потребне уздржаности, мирноће и стилске строгости.

Жива и изразита интерпретација сонате Прокофјева допринела је нашем ближем упознавању са тим новим делом совјетске литературе.

Млади виолинчелиста Мирко Дорнер показује својим концертним иступањима све видније промене у свом лику репродуктивног уметника.

Док се на ранијим његовим концертима осећало да је услед обузетости техничким проблемима понекад занемаривао стилске одлике и изражајну адекватност, данас технички проблеми, ма да нису напуштени, претстављају секундарни чинилац у његовом извођењу и све више долази до израза његово старање да буде веран тумач аутора и његовог дела. Неуморан у истраживању својих личних интерпретативних решења, Дорнер је најбоље показао проницање у дело и поштени однос према уметности у сложеној полифоној конструкцији Бахове МГ Свите. Мако спутаван неподесношћу инструмента за полифонију, Дорнер је, подед тога што је ипак успео да је донесе, избегао и претедано хладни тон који се често, неправо, уноси у тумачење Бахових дела.

У тесној сарадњи са равноправним партнером А. Бутаковим, Дорнер је извео и сонате Брамса, Дебисија и Валентинија и први пут на нашем концертном подијуму „Епикон“ Миленка Живковића.

У класичну основну конструкцију Живковић је хтео да унесе модерни садржај, међутим, упркос перфектној композиционој техници, аутор није постигао уравнотежење између формалних и хармонских решења нити је успео да садржајно одговори наслову композиције. Облик који је Живковић изабрао тражи већу тоналну сталоженост, а да би одговорио замисли — да кроз дело изрази епску борбу наших народа у ослободилачком рату — било

би потребно више драматичности и топлине, у |