Naša književnost

ШАНДОР ПЕТЕФИ — ПЕСНИК „СВЕТСКЕ СЛОБОДЕ“

Двадесетпетогодишњи песник Шандор Петефи, који је за свега шест година песничког рада већ стекао огромну популарност у народу и навукао на себе огромну мржњу у реакционарним круговима земље, имао је срећу да 15 марта 1848 својом „Националном песмом“, коју је сам изрецитовао пред узбуђеним народом, да знак за устанак. Једва годину и по дана касније он је погинуо у једном од последњих бојева устаничке војске, уочи слома револуције и капитулације. Тако је поезија Петефиа у потпуности сливена с револуцијом Четрдесетосме. Но не само тиме што је он одиграо велику улогу при њеном избијању а запечатио је својом крвљу, доприневши својом поезијом и својим животом томе да она ни угушена није угашена, — читава његова личност и читава његова поезија нераздвојно су везани с мађарском националном револуцијом. Он је био њен пророк, њен учесник, њен тумач, чувар њене чистоте и њен овековечитељ.

Његов искрени и верни пријатељ, иако не и доследни саборац до краја у револуцији, романописац Мавро Јокаи, дао је његову карактеризацију: „Петефи је био цео човек и цео песник. Човек и песник били су у њему сливени тако, да се међу њима не може наћи ни једна једина црта противуречности. Свим срцем је волео жену, отаџбину, пријатеља, идеју. Заволевши некога, био је готов да дели с њим све, чак и своју славу. Али је и мрзео свим срцем.“

Потресан пример за то је његов однос према песнику Верешмартиу, кога је он највише волео и поштовао, сматрајући га оцем и учитељем. Верешмарти је један од великих мађарских песника, који је својом мисаоно страсном лириком такође припремао пут револуцији и спочетка био на њеној страни. Но 21 августа 1848, када се у Скупштини решавало питање војске, Верешмарти је гласао с већином, која није имала смелости ни воље да се еманципује од Беча и монархије. Изражавајући свој бол због тога, Петефи, који је у објашњењу песме рекао: „Мене највише боли што сам на то присиљен, јер ја сам највише волео и поштовао Верешмартна између свих