Naša književnost

Бригада и завичај 331

Ко би то рекб да ћу данас у те да банем, војник, са пушком, по снијегу2 Казуј, мећаво, заметене путе:

војска то хоће са Титом на стијегу!

ф 4 Џ ! , 4

Лаа

“А

УШ

Онда се сјетиш, дијете моје, да си

с нејсчи растб, с баштама и крајем,

па врнеш ли се — послије дугих љета —

у родно мјесто, у дјетиње гнијездо, : ; узалуд куша да се поглед скраси

са старим редом, са стварима свијета. Измиче стварност: давну слику нова

шиба и гони, и сумњом још гаси.

Зашто та борба с драгим завичајем2!

О, како ли ме само чудно срета

то мјесто моје, и бријест, и бор, и јова. Прилика твоја — не варај ме, звијездо! све ми се чини — сијева другим сјајем.

Бави љ новине

лаце.

А слике врве, махом, са свих страна да грабе срце, да мисао даве: угледах јаблан, и по сјечи грана препознах руку стопут прокуњену, а ту гдје бјеше небо меке траве

са свирком врела, с погледом у сјену — Га ту смрт се, касом, по народу крену. 5 Ни крило куће није више ово ~ | што сја у мени из дјетињих дана з и опет куша да ми збори приче, а

МИ па А

Ку зуну

и

· „Не тугуј, друже!“ зачух ријеч у слуху, ријеч ненадану, ко да соко кличе над разбојиштем моје давне јаве: Е „И пјев је дрозда љепши у твом уху; све је под сунцем од искона ново, и смрт је живот. Послухни у духу и чућеш Данас што из Јуче ниче да Сутра сине у прољећном руху.“

, - у 5 и 2 па мира с пау аи и уче а 0,