Naša književnost

До последњег човека _ 357

Лутријиница се после тога диже, и, изговарајући се да има посла код куће, одјури скоро из радње, јер је осећала да се не може још дуго уздржавати да не зајауче на глас.

Жалин отпрати мајку очима, погледа на страну куда је отац отишао и онда притвори врата и задуго остаде непомичан, ћутећи за тезгом. Гледао је пред собом шачицу убоге робе. збуњен и запрепашћен пред оним што сад наилази. Очеве ватрене речи, којима се ноћас тако дивио, кшчезоше као дим, и пред њим се указа само црни амбис у који се могао сваког часа сручити, учини ли, можда, и најмањи погрешан корак. „Нека дође шта хоће после рата, мир, рај, нека тече мед и млеко посред пијаце, само да је да мене мине ова горка чаша. Само да нису сад одвели оца, а мене оставили овде у овој јазбини што је називамо дућаном, да се борим и с њом и с целом кућом!“

Жалин је говорио гласно, а да то није ни осетио. Он се тек трже кад се врата отворише и на њима се показа нека сељанка, која је желела нешто да пазари, али, видећи га, ваљда, где сам са собом говори иза затворених врата, поплаши се и изгуби. Жалин не учини ни најмањи покрет да је врати, иако је то била прва муштерија која се појавила у радњи откад он преузе посао.

Горка чаша на коју је он мислио била је горка и за одраслије од њега. Али неко је у кући морао да је испија свакодневно, он, његова изнурена и болешљива мати, или недорасле сестре. Мати и сестре чак и кад би преузеле бригу на себе, далеко су неотпорније од њега и сигурно је да би поклекле и подлегле под тешким теретом брига већ на првом кораку. Ма колико да је и сам нејак, оч ће можда ипак некако све преживети, он ће-успети да се одржи усправан, док се отац не врати. Сети се јучерашњих очевих речи, кад су говорили о могућности Мирашевог повратка. Отац га је загрлио и понављао његове речи, како он све може и мора и прибра се. Пред очима му се појави поново и мајчино лице, уплакано и јадно, док су он и отац ноћас разговарали крај чкиљаве светлости петролејске лампице на поду. Виде и оца како их храбри и саветује, поново мајку како са примирила под утицајем његових речи... А онда оца како га одводе, мајку која јури кући после његовог одвођења, сестре, малог братића, кућу, стоку... И опет поче на глас да говори, само сада сасвим свесно, али као да је то неком другом говорио:

— Напред, Жалине, напред. Ти мораш...

; ваша ЦИА ОУН ан Ивану ава Са %

+

' +

на на ве ара ин ДАР НННП КИ Вања нН

1

па о инв арена. 3 Бр АНЕ

%