Naša književnost

ме МИ МЕ 362 Е Књижевност

— Ево — каже он најзад, — то је Ружића башта; из ње смо тада кренули... Старе шљиве су исјечене и посушене оне исте зиме кад је кажњавана „Хусинска република“. Та стабла, значи, и сна су била крива пред буржујским законима. Ружићи су ово по„лије засадили и, видиш, порасло...

Лак мокри вјетар заљуља младу башту у удољици и храстову честу с друге стране пута. С грана се откида и шушти влажно грумење снијега. Један још тиши шум обухвата читав крај — из ниска облака поче опет да снијежи. Пред очима се исткива и лепрша сивкаста завјеса од пахуљица. Видик све ужи, поглед краћи — али, сјећање људско је дуго. Прије скоро тридесет година, у један овакав децембарски дан, у тој баштици доље, на овим хумићима, почело је у Хусини оно о чему се пјевало:

Око Тузле учестила жбуна, На устанак дигла се комуна

Уствари, то није био устанак него трећи по реду штрајк тузланских рудара. Није прошло ни пола сата од његовог проглашења, кад је власт (која га је и изазвала) ударила на најслабију тачку, на рударе „странце“: Словенце, Хрвате и Србе, чије су породице стаковале у рудничким и државним зградама. Послана на те породице, жандармерија их је „на бајонет“ избацила и лишила крова.

— Било је то — нерадо се присјећа Керошевић — као да је страшан пожар избацио на смрзлу децембарску улицу сву ону рад“ нечку сиротињу с дјецом, дроњцима, завежљајима и мачкама. Зграде празне, пред њима бајонети, на улици плач. То да си видио, друже мој, па да преврнеш небо и земљу, да даш девет живота за уништење проклетога капитализма.

Рудари из Хусине сишли су тада у Тузлу и на својим колима и воловима превезли породице „странаца“ у своје село. Тако је настала „република“ — „наше рударско братство и јединство".

— Разузели смо их по кућама, окријепили и нахранили. Ослободише се дјеца, забрбља свако на свој начин. Јесте да је било тијесно, али било је богме и лијепо и занимљиво.

Док му се чело мршти а усне осмјехују, мој сапутник извлачи полушаљив закључак из тих мучних искустава:

— Ако си богу угодио, како би рекли попови, друже мој, ђаволу си на реп нагазио. Чувај се тада од њега. Нашим гостопримством били смо ми тада грдно напакостили реакцији, увриједили је и раздражили сву од Пашића до Грудића. За Грудића, наравно, нијеси чуо — била је то велика псина: срески начелник.