Naša književnost

; | Е |

СР

О ЗИД о

| | У | | | (

534 = 5 Књижевност —

Јелену Андрејевну дала је Сава Северова с тенденцијом да и у овој роли нагласи, кроз стилизовану глуму и ритмику тела, елементе загонетне и безмало вамп-жене. |

Највише чеховљевске атмосфере уносила је у рату Марија Црвобори као Соњ=, млада девојка која носи у себи, скривено, бескрајно много љубави. Насупрот разарајућој лепоти Јелене Андрејевне, њеној спољашњој лепоти — која, по Чеховљевом схватању, не може бити лепота — Соња, девојка ружна али с великим богатством у срцу, зрачи унутрашњом лепотом, а њен» светла и човечна љубав делује стваралачки. Речи Марије Црноборч —- она би морала још да ради на природној музичкој звучности говора биле су каткад сувише оштре, одвећ реске за благородну и кротку Соњу, и то нарочито у завршној сцени комада. Те прозирне и заносне речи морале би се претворити у најнежнију музику — њих је Рахмањинов компоновао —_ у музику Силног и страсног веровања да живот једном мора постати светао, прекрасан и диван,

Својом глумом у којој доминира природност, својом пуном сценском концентрацијом и осећањем истине. Марија Црнобори требало би — ако усграје на своме путу, а у сарадњи са Ступицом — да одигра лепу улогу у нашем театру. Она би могла својим уметничким поступком џи примером да послужи разбијању утврђених глумачких шаблона и да допринесе што скоријем усвајању и освајању принципа уметности преживљавања на нашој сцени.

Декор је био нов, без даха и мириса минулих времена, без довољно чеховљевског „штимунга“, Пре је потсећао на нкеу нову изградњу на северу Канаде, него на старински руски летњиковац. Први чин, који се код

Чехова догађа напољу, редитељ је — без потребе — пренео У летњиковац. Међутим, та летња пленеристичка сцена требало је — према пишчевој замисли — да чини контраст према болној, јесењској атмосфери интеријера у

последњем чину.

_РИБАРСКЕ СВАЂЕ“

Пун замах својој сценској фантазији и пуну меру своје позоришне инвентивности дао је Бојан Ступица у „Рибарским свађама“, делу Карла Голдонија италијанског драмског писца, који је, у току свог дугог живота (1707—1795) написао 267 позозишних комада, од којих 128 комедија. У његово време, у Италији, комедија дел арте, која је већ истрошила своје сценске могућности, била је „у противречности с проблемима ојачале буржоазије, с њеном просветитељском филозофијом и књижевношћу“. Учећи се на комедији дел арте, Голдони, окретни писац, проницљиви и реалистички посматрач живота, искусни позоришни мајстор, искоришћује њен дух и враћа је — измењену, освежену — животу, уносећи у њу озбиљне и драгоцене промене: схематизиране типове-маске замењује он индивидуализирјаним и истинским лицима; избацује из ње бесмислене и стереотипне лакрдијашке трикове, а уводи праву реалистичку комику из живота; слободну импровизгцију глумаца пред публиком замењује утврђеним, књижевним текстом. И

.