Naša književnost

448 Књижевно:т

мео је да нам чита свој циклус пјесама о Југославији, написан послије посјете нашој земљи крајем 1945 године.

Но Тихонов је, прелетјевши само прве наслове и стихове свога рукописа, поново одложио читање, као да је био заборавио да нам каже нешто што је важније од стихова, без чега се даље никако не може. И испричао нам је како су се многи Московљани, чувши да он пише циклус пјесама о Југославији, из дана у дан интересовали како рад напредује и када ће бити готов, а један од њих, по| знати московски љекар и љубитељ књижевности, тражио је од пје| сника да му тачно каже дан када ће циклус бити готов, и појавио се | тога дана с боцом најбољег кавкаског вина на поклон — „а пјесме још нису биле готове, хо-хо!“ — смијао се Тихонов. Затим нам је ре| као како је хитао да пјесме обавезно доврши до нашег доласка у

Москву, који је био предвиђен за тридесетак дана раније. И кад је, | радећи по читаве ноћи, био готов, — наш долазак је одложен, а он је отишао на одмор у свој славни завичај, у Лењинград. И тамо, једне вечери, чуо је из своје собе српску партизанску пјесму на улици. Он је изишао напоље и видио групу младих људи која пјева. Запитао их је ко су и откуда, а они су му одговорили: студенти из Југославије. Тихонов, у ком је Југославија живјела немиром и одјекивањем његових стихова, његових напора и стваралачких радости, одмах је позвао студенте у свој стан, да их почасти и да се упозна с њима. Ту су остали дуго, пјевали су наше пјесме и играли црмвичко колс. А кад је један од студената, зажаливши што добро | није и боље, прекорио Тихонова што није написао ни једне пјесме о новој Југославији, — Тихонов се осјетио погођен у мјесто које је и онако било немирно, ударио је надланицом о сто и прочитао својим гостима сав свој циклус пјесама о Југославији. Студенти су били радосни и захвални. Али један од њих је ипак имао приговор. Он је рекао да му је жао што у циклусу, који говори и о Босни, и о Црној Гори, и о Далмацији, и о Македонији, и о Загребу, и о Словенији, нема ни једне строфе о Шумадији. И Тихонов је наједном, како то бива код пјесника у оваквим ситуацијама, схватио сав свој пропуст, и није могао да се начуди како га до сада није примијетио. Дао је ријеч да ће написати и пјесму о Шумадији. Вративши се у Москву, одмах је почео с радом, хитајући опет да ствар доврши до нашег доласка у СССР.

Казавши све то, искрено узбуђен, Тихонов је наставио с читањем. Првим својим стиховима, снажним и сликовитим стиховима о Јадранском Мору, обрадовао нас је и заинтересовао као курир који

о ври ДЧИ о ДР О ај пљеци ТИ У. и