Naša književnost

Југославија каква јесте 463

труловл непријатељских ратних машина, црвен као од крви, са жбувем на опаљеном камењару које је слично сноповима рововског прућа, испретураног и изломљеног од погодака ТОПОвСКИМ граната. На том пејжасу нема кућа, и њих „не треба ни тражити“, — само над пелелиштем села дува вјетар и у децембарском предвечерју диже се у вис стијена са натписом: „Живио Стаљин“. Тај натпис прогорио је стијену до срца.

„Зто „Живио Сталин“ на скалах Точно скалбг до сердца прожгло, Чтобве возгласом вечним звучало Отзвучавшее в битве село.“16)

Пјесма о гробу црвеноармејаца на тргу у Београду изражава љубав и тугу Коју наши људи осјећају према војницима Совјетске армије, палим у битци за ослобођење југословенске пријестонице, — љубав и тугу људи, тугу и тишину цвијећа, од којих се мртвима чини да спавају у „милој домовини“ и да ће се поново пробудити у десантном одреду и јурнути у бој, снијевајући сан о Београду, сан из кога „им се тешко вратити“... Најдужа пјесма овога циклуса је „Ноћни покрет“. Она има 104 стиха. У њој су поновљени и још једном наглашени елементи претходних пјесама, наглашени и развијени даље, обогаћени новим, необично оригиналним, необично тачним и нашим сликама, чињеницама и звуковима. У њој се, у односу на материјал наше ослободилачке борбе, поставља и рјешава питање путева нове поезије, питање наше поезије у народном устанку, питање односа нове стварности и старих пјесничких форми, стварања нових пјесничких форми које могу изразити нову ствар. ногт и дјеловати на њу. Тихонов слика један ноћни покрет наше војске и, око њега и преко њега, слика и евоцира сву нашу борбу, њен замах и њене тешкоће, — и у тој ноћној колони, у тој борби, приказује нашег књижевног радника поред кога све ври, ломи се, експлодира од звукова и покрета, одбљескује и продире у свијест, „режући сјећање пилом“. И тај редов дуге ноћне „колоне по један“. кога мори несаница и празна ратна биљежница, осјећа како пред њим и око њега све „иде великим ходом“ као да „путеви те ноћи расту из срца земље, као да расту из срца народа“; он носи у себи величину и патњу свог завичаја и читаве домовине, и сва она капље са срца крвљу и огњем; он је свјестан велике и свијетле нужде која

6) То „Живио Стаљин“ на стијенама као да је стијене. до срца прогозело, да би вјечним покличом одзвањало село које је у битци одзвонило.