Naša književnost
Југославија каква јесте у 465
Он тоже в бој и в походе,
И нету нам леса роднеи,
В полетах тенен скрипение седел, Храп деревг, хрипњг конеи.
Со звоном ручен оступилса, Оружвем ли звакнули вдруг, Илђ плац, шелеста, згцепилса, Илђ шелестњ листњев вокруг.
Так кеждви здесђ шеорох бел чуден, Так стргнно ночнбе житре,
Шггга, деревба и лоди
Дњетханње смешгли свое“,18)
Циклус „Љубљана у снијегу“, који има пет пјесама, сав је посвећен темама љубави, односно љубави н поезије, поезије и борбе, борбе и љубави, тихе људске чежње, недосниваних снова. Овај циклус је насићен здравим и благородним осјећањем животне радости, осјећањем љепоте словенских крајева, заносом за љепоту коју човјек ствара. Он је, с врло малим изузецима, саткан од истинске лерике у ужем смислу ријечи, у којој се преливају и допуњују њежно и хумористично, тихо и необуздано, срећа од доживљеног и бол од неоствареног. То је лирика у којој се чежња и стварност преплићу тако, да се не могу одвојити једна од друге, него значе јединствену цјелину, поетску стварност, стварни поетски сан. Најбољи стихови овог циклуса налазе се на оној граници на којој се налази осјећање човјека који толико интензивно доживљава срећу и љепоту да на јави мисли како сања, а у сну осјећа да То није јава. Најкарактеристичнији примјер за то је пјесма „Снијег у Љубљани“, у којој је и смисао и ритам на граници између стварности и сна, као ромор потока који тече по жедној земљи, далеко, далеко, и текући постаје све тањи и све тиши.
„Мне снитсл, или зто снег, В Јаоблане — снег2
1) У тим црним ноћима ти си слушао: замотана до врха главе у паму, корача сва шума и ромори, шушти оштрогривом травом. Она је исто тако у борби џ походу, и од ње нам нема ништа милије; усред летења сјенки чује се шкрипа седала, фрктање дрвећа, хрипање коња. Поток се сурвао с шумом, или је неко изненада звекнуо пушком, или се огртач, шуштећи, закачио, или је зашуморило лишће уоколо, Сваки шушањ био је овдје тако чудан. тако
је чудан живот у ноћи; корачајући, дрвеће и људи помијешали су своје дисање.