Naša književnost

458 5 Књижевност

омладинских бригада које чисте снијег, с неба сипи крупа; гомила пјешака, густа и шумна, плива по снијегу од угла до угла; на снпијежној пољани вије се пионирски одред; поред тенкистичких гробова стоје старице у црним огртачима, покушавајући да запале свијеће; на новом савском мосту пиште возови и шкрипе, машини на репу, дуге композиције теретних вагона, и пијуци ударају сурово на плавичастим рушевинама, поред брда пепела и ћерпича. И опет се понавља једноставни, добро интонирани рефрен, који нас задржава да још једном осјетимо све претходно, и затим нас припрема, „штимује“ за оно што долази. Освијетљено поље се мијења: појављује се бијела шума у мећави, испод шуме село Врбница, поред њега кслиба покривена сувим хмељом, преко кога је пао снијег. У тој колиби је Тито диктирао наређење за велики покрет 1942 године. Послије Врбице појављује се пећина у Дрвару, у којој је радио Врховни штаб наше војске у првој половини 1944 године. Најзад се, опет, јавља Београд: дан је миран, град је у снијегу. Ту је висока и пространа зграда, ту је друг Тито, око њега је све обично, дими његова цигарета, и име и дим цигарете, скоро чујан у радној тишини собе, одводи пјесника на Дрину, и он види дјечака како у старинској сељачкој кући црта на брвнима завијутке ријеке, горе и гране над њом, затим нови и богати свијет, и над тим свејетом Тита који, помоливши се иза шуме и литица, тражи погледом дјечака.

„МалБчик, как будто страхнул полусон, И от стенњр отодвинулса он.

Сам он дивилса Себе налву,

Уголђ крошилса

И падал в траву!“>2)

Посљедња пјесма у Тихоновљевој књизи лирике о нашој земљи јесте пјесма „Југославија“. Она има 20 строфа од по четири стиха, а њене четири групе од по четири строфе чине извјесне садржајнг цјелине, које се увијек завршавају рефренском строфом чија два задња стиха остају стално иста, а два прва се мијењају, будући рекапитулација и поанта онога што је речено у четири претходне строфе. У првој групи строфа говори се о љепотама, контрастима, пространству, богатству, историској слави наше домовине. С почетка,

2) Дјечак као да је стресао полусан са себе, и одмакао се од зида. Он се сам себи дивио на јави, угаљ се крунио и падао у траву.