Naša književnost

- Ћутећ, у ходу, ' пролазе, миле, чете и чете —

и болнице! Из сваког стабла, из сваке жиле

крв наша лопи без границе.

Ил', можда, танке јеле тамо

свијају гране само

Ил' је, у сенци крај омара, колона тужна тифусара2... Па расту, расту све више сене; и пламен тихне, гасне... Саме се стежу, склапају зене; и све умине, спласне.

Месец одједном из шуме бане,

сав у оделу

од броката;

и блед, и блистав као срма.

Па мир. Па пас покаткад лане;

ил' клепну врата — .

ко да их рука борца дрма.