Naša književnost

МЕ ИН

пи НИНА ЧИН У ва

писмо

Отићи! Отићи прољећа овог нашим пољима, у недоглед... Отићи,

кад роса силази на траве, кад задња гасне звијезда над твојим сновима, граде!

Ја видим пољем голубе бијеле,

јато незнаних,

далеких села...

Или то ваша пролази сјена,

па ВИДИМ вас,

пламишта моја недогорена»г

Па видим прагове ваше камене

и дјецу што сједе на сунцу, као старци као да снагу чекају и хљеба просе у њега!

Давно су минуле ноћи бесане кад сте нас крили

од засједе знане!

Давно се Ставор зелени

што нас јагодом нахрани гладне, а удала се Микулића Мара

што ми је снијежне једне ноћи опанке своје једине , с ногу скинула и дала!

И вас, одавно нема!...

Жеља ме пуста понијела за вама

и успомена прољећа сваког

бол разгара!