Naša književnost

Прича о кмету Симану 5 571

Те јесени Симан заиста није дао аги ни трећине од жита ни половине од воћа и сена, као што је закон и ред и као што је увек до сада давао. “

Ибрага је био не само оштећен, него и тешко увређен Симановим поступком, и увређен и уплашен, јер се Симан није задовољио оном бруком у шљивику.

Година родила, трећину није дао аги, а све се добро продаје, јер војска све купује и плаћа. У свом заносу Симан је купио јахаћег коња, омаленог али доброг вранчића, купио га је лако, јер после ове узбуне било је и одбеглих и напуштених коња које су џамбаси прсдавали будзашто. Само му је на том коњу орма била сељачка, више пртена него кожна.

Једног јутра Симан је добро отимарио свога коња и, онако висок и кратак, поклопио се по њему, накрививши капу и забацивши пљлоску са ракијом за себе. Пројахао је кроз сву сарајевску чаршију, а затим је натерао вранца пред Ибрагин створен дућан, где је његов ага, погнут и прекрштених ногу, бушио рупе на светлим новим кајасама. Поиграва когечић, само што предње ноге не метне на ћспенак, Мбрагг се мршти и не диже 1лаву с посла, а Симав трсжи гласне да купи нову узду, са пуцгма и црвеним китама.

Ибрага одговара тихо дг нема такве узде и да је не би могао ни направити, јер му је нестало робе.

— Што, да није моја пара шугавг2 — пита набусито сељак.

— Није, ке дао бог, али немам, добар чо'јече, еспапа.

Једва се Ибрага тако одбранио те напасти и послао свог накићеног кмета да даље тражи узду каква му треба. -

Још је неколико пута пројахао Симан испред Ибрагина дућана, са срећним осмехом на липу и поигравајући сигно на вранчићу. 5:

Све је то, наравно, вређало и узнемиравало Мбрагу, и он се жалио комшијама и гризао у себи и плашио исирва. Али ствари су. се у граду све више смиривале. И његовом побеснелом кмету доди: јало, изгледа, да му пројахује испред дућана. Тако се и Ибрага полако смиривао. Пече га увреда и забрињује штета, али кад по„гледа око себе и види колико су људи много горе пострадали, он је срећан што је са породицом преживео буну и што опет може да ради у свом дућану; уверен у своје право, он је решен да чека боља времена, а није му то ни тешко, јер глади нема у његовој кући. А вије му ни требало дуго чекати.