Naša književnost

<= та 7 ПО АИ Е А РМ, ГР пл (5 575 Прича о кмету Симану •

Од тада је Симан Васковић пошао низбрдицом која је бивала све стрмија, док се није сасвим пропио и проскитго, занемарујући све више и земљу и породицу.

Одувек је он важио као плаховит и несређен човек, пркос је у њему био већи од снаге која је била велика, а машта бржа од памети, која није била мала. Још док је младић био, отац је говорио за њега:

— Овај мој Симан нит је на мене ни на покојну мајку; добра је била, бог да је прости, и кротка, — то је била жена што 'но се каже: уста има, језик нема; црна земља, бог дао. Него, на ујаке се бацио. Такви су ми шураци. Лаки и поводљиви, немирни и бунпије — људи. И такав је и он откако се испилио: хај-хуј! Добра је срца, може и да послуша и да уради, али памет у облацима. Не гледа оно што је пред њим, него све да му је оно што бит' не може.

Сад је сасвим пошао тим путем. Узалуд су му долазиле комшије и кумови, опрезни, искусни људи, и опомињали га, говорили му да је неразумно то што ради, да је паметним људима одавно јасно, а да је сада и будалама, да ово није „оно“ и да аустријска пушка није она коју су они очекивали да пукне с пећине, да под новом, хришћанском царевином остаје кмет кмет, а ага ага, и да је стога његово прегоњење бесмислено и његов пркос само душманину весеље. Он није могао да увиди, а и кад би на махове увиђао, није хтео да призна да се преварио и није могао да се заустави, него је ишао за својом страсти до краја, просто кренуо да се раскући и нико га није могао зауставити. (Дешава се тако да општа мисао о ослобођењу од једног друштвеног зла, која сазрева у масама, избије понекад у појединцу као превремена и усамљена експлозија и уништи га). Прешло му је у обичај да, „тражећи своју праву“, обилази без потребе разне канцеларије, дере клупе по сарајевским кафанама и чами по ћепенцима. Парничење је било само повод. А кад наш сељак стане без реда и потребе да напушта посас и да се меша са чаршијским људима, то је видан знак његове већ готове пропасти.

Идуће зиме Симану је за недељу дана умрло обоје деце од дифтерије. Жена, и иначе слаба и болешљива, сасушила се од жалости. Симан одлази од куће кад год може и за то налази стотину повода и изговора.

Треће године Симан је одговарао пред истом аграрном влашћу, тужио га је ага на основу параграфа 8 исте оне „сеферске уредбе од 1859 године“, којој се он пре три године грохотом смејао, Чи-

за 48