Naša književnost

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

О ПОЕЗИЈИ А. Р. БОГЛИЋА ПОВОДОМ ЗБИРКЕ „ДЕСЕТ ГОДИНА» — ЗАГРЕБ, 1947

А. Р. Боглић појавио се са својим првим стиховима у првим годинама после Првог светског рата, у годинама пуног, некритичног, врло гласног размаха наше модернистичке поезије — по идејном ставу уско индивидуалистичке, малограђанске, декадентне, а по формално-изражајним концеппијама експресионистичке, импресионистичке, симболистичке, изнакажене до апсурдних зенитистичких и касније надреалистичких форми. У тим годинама, годинама релативног економског просперитета владајућег, првенствено великосрпског капиталистичког слоја у версајској, полуколонијалној „Ераљевини Срба. Хрвата и Словенаца“ (упоредо са растућом материјалном бедом најширих народних слојева и све суровијим налетима на нашу Комунистичку партију, на раднички покрет, на прогресивне друштвене снаге у Југославији уопште), кроз гротескну интелектуалну и моралну разбашкареност изобиља „културних“ медиокритета на плану поезије, глас песника А. Р. Боглића скоро се није чуо и скоро ни по чему није се издвајао, није био дисонантан иако се, по неким ретким мотивима, по неким једва чујним акцентима у својој младалачкој поезији, загушеној формалистичким експериментима као и остала поезија — А. Р. Боглић разликовао од многих песника. А. Р. Боглић се, првим својим стиховима, првим својим збиркама, у непрекидној борби са изразом, пробијао у стварност, приближавао се, бар по извесним мотивима, скоро на доглед и скоро на дохват уметничке, поетске истине тих година, поново се удаљавао од ње и повремено је опет назирао. Наша поезија тих година, са свима модернистичким екстремитетима које је развијала скоро до максимума своје У суштини јалове потенције, самоубилачки се удаљавала све више и све радикалније (и све чудовишније) од здравих, реалистичких традиција наше раније поезије, наше књижевности и наше културе уопште. Према њој, са снажним индивидуалистичким, усамљеничким с једне стране и магловито социјалним, анархоидно бунтовним, недоследно реалистичким поетским акцентима с друге стране, као изразита поетска личност, скоро сам по идејном ставу и по сугестивности, непосредности и јачини уметничког израза, стоји тих година Мирослав Крлежа. У поезији неколицине других већ формираних, „признатих“ песника, значајних имена наше књижевности — имена која се све ређе јављају, врши се у извесном смислу академско петрифицирање садржаја и израза.

мн