Naša književnost

БЕЛЕШКЕ

ПУБЛИЦИСТИЧКА ХРОНИКА

У једном од последњих бројева „Литературнаја газета“ доноси необично занимљив чланак Сергеја Љвова о публицистичкој лирици, где се истичу четири одељка; У првом расправља о праву песника да се зове младим, у другом даје карактеристику публицистичке лирике, у трећем говори о страсти и равнодушности (бестрасности); четврти део чланка даје карактеристику поезије уопште.

Он узима преда се књиге стихова песника чији узраст, доба старости, не зна и труди се према песмама да је одреди. У руке му долазе збирке младих песника, који пишу као да им је „педесет, осамдесет, сто година, најзад неколико векова“, и наједном искрене стих:

Нека живи час мој најлепши моје двадесет прво пролеће.

И једино тако дознаје се да је песник младић. Међутим код стихова неких песника, каже писац, не пада човеку на ум да се пита колико је песник стар. „Његове песме су младе као звук који зове у борбу, као младо страсно осећање позива на борбу с тамним силама реакције.“ „Ствар није у старости песника. Има старачких песама у песника младих према пасошу, и младих песама у песника који се штампају већ више

5 Књижевност

од десет година. Али се и у искусних песника понекад, кад немају шта да кажу десе стихови где тишина, месец и остало лирско шуморење замењују какве хоћете личне ознаке, и ознаке покољења и времена.“ ЈЉвов прави затим парафразу стихова Маргарите Алигијер где она каже да треба отворити очи и живети онако како нам живи наш народ и наша држава. „Право да се назива младим песнику не даје доба старости, већ стваралаштво. Јер он не пружа пасош читаоцу, већ песме. Младим песником сматрамо онога који пише као врсник наше младе епохе, као учесник борбе за комунизам.“

Свака добра лирика данас мора и најличнију тему, каже писац у другом делу чланка, решавати тако, да песма добије прави друштвени одраз, али да то не значи да је то довољно, да не треба неговати праву публицистичку лирику, да нема разлике међу данашњом личном лириком и публицистичком. Сама политичка тема, не даје право песми да се назове публицистичком, она мора бити и обрађена донекле друкчије него остала поезија. Овде постоје две опасности, каже ЉЉбБов. У бојазни да ће постати реторски и декларативни, понеки песници политичку тему обраде сувише сложеним језиком, она им буде повод за песничке фокусе — сма-

455 Ми

Мида и 3.