Naša književnost

ар И

5

ЗЕЦ аи КЕ

660 | Књижевност

це и отпева ирмос тако лепо по јелински да кир-Андон Јанакидег засузи од миља. |

— Ох, чедо моје, изрјадно појеш, аки ангели небесни, — рече му прога кад је после службе Трифун изишао у порту пред устабгше да им се каже ко је и откуда је. Сви зинуше кад Трифун одго-

вори проти древним и црковним речима, по књишки, а устабашама

јелински. По свој српској и грчкој чаршији просу се глас о њему н његовој учености.

И за неколико година он поста први у српској чаршији. За то време је обудовио, али то као да га много не збуни, јер беше извадио рачун: остаде му двоје деце, Илија и Дафина. Није га поргметио ни рат, ни страшна турска пљачка кад су Турци бежали из Београда, него, напротив, поста још већи газда и још више се учврсти у имању и пословима. Па је тако, одвајкада исти, строг, од свих поштован, живео за углед целој чаршији. Непроменљив, чинило се да је ту од створења васељене и да ће у овој чаршији бити први до конца света.

Нови шегрт Антоније из Рушња зурио је у тај дотада неслућени живот од јутра до мрака, али је највише бленуо у оно узвишено “и тајанствено биће које се звало газда. Таквог отприлике, какав му се чинио газда-Трифун Пећанац, замишљао је Господа Бога. Тако величанственог, строгог, свезнајућег, свевидећег, свемогућег.

Ипак, пошто је мало дуже посматрао тај дотле невиђени свет живот, Антоније из Рушња разумео га је, осетио његову стварност Али кад га је газда увече послао кући да цепа дрва, Антоније је угледао нешто пред чиме му је стао дах.

То је била Дафина. Могло јој бити десет-једанаест година. Са девојчицама тога доба Антоније чувао је доскора стоку и рвући се од шале, пуштао да га оборе и зајашу, да га гоне преко ливаде, 1 он је бауљао и носио их, док би се у њему будила пожуда. Дафина нимало није личила на њих. У сумрачној одаји стојала је пред њим као дух. Њен поглед и њен глас нису нимало припадали оном свету у коме се дотада налазио Антоније из Рушња. Бленући у девојче, сн је неколико тренутака, без свести о себи и о збивању око њега, сав претворен у једно велико око, посматрао дотле: невиђено живинче, ту слику, тај цвет, то господско чедо.

Дафина се насмеја и разбуди га. Он оде на дрвљаник и као ошамућен, сав клонуо од тога гледања које га беше уморило више него цео узбудљиви дан, поче да цепа и преноси дрва,

у о ИНАЋА

оне