Naša književnost

БОЈ С ТУГОМ

Не знам рећи ни зашто ни како,

ал ме често сретне та звер зла

и казџама шчепа срце тако

да од себе ни писка не да.

Замре мисо, сјај ока утрне,

пут пресече усклобучан вир;

сва се прсшлост Као лист разгрне и затражи — да сведемо збир.

Слутим, змијо, замке изаткане.

Па нек буде! Примам с тобом бој. Многе си ми опустела дане,

ал, знај, рачун ипак није Твој.

Ја за собом, велиш, немам дела нити славе живот да натсја,

а већ прође младост невесела,

мину љубав кад се срећа тка.

У шта згори чудесно пламсање снених зора, наде смеле лет>

Нежлу душу сплави људско клање, бура скоси у дивљини цвет ...

Слаб ти удар, не погоди циља!

Зар ти збиља мислиш тако, зарг Срце моје време благосиља

кад се прима само крв на дар;

кад све речи за вечност спремљене у један се слише плам и крик,

кад сви снови земље зараћене ,

у један се расцветаше лик.

аи уља лит о љааввње вртове