Naša književnost

732 | Књижевност

трограду, преко уједињења свих марксистичких радничких кружока, извршена је била припрема за стварање револуционарне марксистичке партије.

Како је у то и такво време изгледала позоришна уметност»

Руско позориште преживљавало је тешке дане. Већина драмских писаца, спретних позоришних људи, — оних писаца који су у та тамна времена били прави господари позоришних репертоара повлађивала је жељама цензуре и неукусу ондашње позоришне публике, која је углавном била састављена од такозваних љубитеља театра, од људи који са уметношћу нису имали никакве везе. Дела руских класика — Грибоједова, Гогоља, Островског, Тургењева, Толстоја и младог Чехова— или су била потиснута са сцене или уопште нису приказивана.

„Позориште у то време — пише Станиславски — било је, с једне стране, у рукама закупаца бифеа или, с друге стране, бирократа...“ Блиставе традиције славне прошлости руских глумаца-реалиста скоро су сасвим биле ишчезле, а, место њих, загосподарили су на сцени стереотипни позоришни трикови смишљени за разна друштвена расположења, утврђени трикови које је глумац пренео из балета, опере и пантомиме у драму: дизањем и ширењем руку изражавала су се патетична узбуђења, постављање руке на срце значило је љубавну страст, а раздирање кошуље на прсима самртни час. Ти банални трикови били су позајмљени — како каже Станиславски — „од италијанских певача или копирани са рђавих слика или илустрованих разгледница“.

Редитељ — у данашњем смислу речи — није постојао. Глумци су сами одабирали места на позорници према своме нахођењу и према уметничком рангу. Када су Качалова наговарали да ступи у тек основани МХАТ, напомињали су му, да би га приволели, како позориште има „генијалног редитеља“. 3л Качалова, који је дотле

радио у провинцији, то није претстављлло — како сам пише у својим „Успоменама“ — никакву привлачну снагу. „Зашто је потребно редитељу — писао је он — да ј“ генијалан> Зар му је по-

<

требна генијалност да одабере „павиљон“ који одговара овом или оном комаду или, ако је потребно, да поручи од молера какав нов декор (према упуствима писца), или пак да распореди глумце на позорници тако да их сви могу из гледалишта видети» Уосталом, прави глумци, „искусни“, знају савршено добро да се поставе како

треба без редитељеве помоћи.“