Naša književnost

ЕСНАФСКИ ЉУДИ

УП

Не само велика чаршија, него чак и они београђани — упола сељаци, из Савске мале и Палилуле, зачудише се кад газда-Трифун пође на Свети гроб, а сина не ожени. Људи прозборише о томе реч-две, па одоше за пословима и сметнуше газда-Трифуна с ума, али се жене ускомешаше, нарочито оне свезнадарке што свуд завирују, о свему се распитују.

Ништа нису могле проникнути. Кир-Андон је ћутао као заливен. А место Трифуна, онако исто ревносно, само мирније и блаже, по магази и по радионицама газдовао је Илија. Главни калфа, Јанко, Антоније Рушњанац и остала чељад по радњи и кући, цепали су се од посла и падали на нос као да је Трифун ту.

Ни код Андонових не приметише ништа нередовно. Једино што се Фроса није удавала. Тад тетка-Линка, — која је у све куће улазила јер је намештала кости, потпасивала жене и лечила чинима и манџама све болести и све муке, — пусти глас да Фроси иде задах од уста. Све жене, којима је еснафски углед њихових мужева то допуштао, окупиле тих дана миловати и љубити Фроску усред уста. Фроска се чудила толикој љубави, а жене коначно утврдише да јој уста миришу девојачки, иако јој је уметнут туђ зуб.

Газда-Трифун беше пошао у друштву. Али је удесио да не пође са београђанином, блиским човеком који ће после причати и што треба и што не треба, него је нашао сапутника поиздаље. Кренуо је с неким богатим чорбаџијом из Пореча, Теофилом по имену.

(Ти, читаоче, не надај се да ћеш о овом хаџилуку све сазнати, која је света места обишао Трифун са својим сапутником и шта су све доживели на том дугом и тешком путу. Описао је то сам газдаТрифун у старости и оставио своје сказаније потомству свом за. вечан спомен, а под именом Путешествије ка граду Је-

сан