Naša književnost

РЦ И АИ и пе о, Ри еј УВИД а ој ПР У 48 -

шу

Последњи Грци 787

Основно становништво варошице било је у то време, пре више од осам деценија, шездесетих година прошлога века, углавном двојако: Срби и католици. Једни су се називали по народности, други, бројнији, по вери. Још неких сто година раније, католици, који су по вери били и господари у земљи, бележили су и оне друге по вери: „Толико православних породица, толико православних душа, великом већином Срба, нешто Грка и Цинцара". Па су Грци и Цинцари долазили и одлазили, било их мало, па знатно више, па много, па мање, сасвим мало, и већ на измаку у доба за које је овај запис везан.

Затегнути односи између Срба и Грка настајали су баш због вере, због онога што је везивало и изједначавало оне који се нису међу собом једначили. То учини да се православље — иако се на обе стране много до њега држало — да се оно намерно није помињало, намерно се и једни и други звали само Срби и Грци. Срби су тада већ давно и давно имали две лепо одржаване и редовно опслуживане цркве, са угледним свештенством и са имућном црквеном општином, али, сем пред судом и полицијом, нису, се називали православнима, него Србима. Црква је српска, школа српска, Божић и Ускрс српски, свештеник српски попа, литија српска, календар српски, кујна српска, пост српски, сплетке и инат српски. Ено, преко пута, Србија и Београд, слободни и своји, па како да се Срби с друге стране реке зову друкчије него Срби. Грци, последњи Грци, имућни, или и богати, надмени — иако су морали са Србима у исту цркву — звали су се такође само Грцима, а пред судом би добацили свом тумачу, ко на добром ко на левантско-француском језику: Сгесог ћодохе. А кад су Срби некако дознали да на француском језику Грес значи и варалица, нарочито у картама и у новцу, сковали су шаљиву узречицу: „Питај га да ли је Грк или Грек2": Католици су се звали католицима, стално и мирно, зато што су тако у једну заједницу обухватали Немце, Хрвате, Шокце, гевентузлно Пољаке и Чехе.

У тој главнини сТановништва и кућа постојало је у речено доба и неколико оаза, насеља која су своју или овлашно или јако истицану индивидуалност ревносно неговала. У свакоме од тих насеља било је доста посебних интереса и обичаја: животни планови и неке носталгије, посебне; рађање и школовање деце регулисано посебно; дружење, посебно; начин живота и манири, посебни; јела посебна; среће посебне. Тешко поверовати, али