Naša književnost

ВИ ИУ ВЈ Аљцнет “шЕИ и Ру Р Ја ДУ „а“ Ра

Последњи Грци 799

се гувернанте. Послуга, добро плаћена, и у рангу грађана. Из сваке друге-треће куће чује се неки музички инструмент. Лети, Јуден-сокак опусти: лечења, путовања, забаве; а после, многа причања, и нове справе у кујну, и модеран школски прибор за децу. Многе куће имају бар по једног сина „етаблираног", ин бар по једну кћер удату у неком великом граду. Кад се, бива, одједаред сручи у Јуден-сокак Беч, Праг, Цариград, Цирих, ври по целој варошици. Кћер адвоката Фрелиха, богато удата у Монте Карлу — рекорд паланчице! — увек изазове нешто нарочито. Дошла је једном у неком чипканом мантилу, и одмах су у варошици страдале најлепше завесе: бојене у црно и плаво, кројене — варошица је носила чипкане мантиле још и дубоко у јесен. А код Милана абаџије, на његовој лилипутанској једноспратници, појавило се нешто сасвим необично. Испод балкончића, на ушрафљеним клиновима, зна се то одувек, висе и клате се две кабанице, сметају улазу у дућан, али то баш и јесте реклама. Те јесени, на балкону, кришом од мајке, ћерка Миланова изводи балет према причању „срећне Малвине Фрелих", и како опа игра, тако се угибају старе даске на поду балкона, и тако се тресу и кабанице. Суботом, лети зими, у Јуден-сокаку је дечје царство, дечји састанци и забаве. Један од два Јеврејина адвоката врло је учен човек, чита пророке на хебрејском језику, и грчке класике у оригиналу, и то је једина кућа где се понекад скупе Немци, Срби, Грци, и још понеки гост из белога света. Насупрот, сасвим насупрот Јеврејима, који су потпуно код куће и живе нормално, чисти Грци су живели ненормално, чудно и чудачки. Мало њихово насеље налазило се у поменутој краткој и врло уској улици која је задржала своје класицизирано име, Римска улица. Чим се у то насеље уђе, упада у очи да никога нема на улици; и да улица, и кад се не би случајно звала Римска, нема ничега заједничкога са Грцима у њој — осети се нешто туђе. Тај самоуверени трговачки свет живео је у грчу да не попусти асимилацији. Био је то, у оно већ последње време, један сасвим извештачен живот. Трговали су свеједнако са страшћу и волели новац, а живели истовремено у врсти метафизике умирања. Зато што су нестајали, једнако их је плашила надмоћ многобројнијих. Али они су хтели да буду и туђи и малобројни, да некако баш тиме надпливају, као зејтин воду, оне који хоће да их „прогутају. Са таквим задатком, децу су своју сабијали у калупе, мазили их и кварили само да остану