Naša književnost

— Чувај, чувај и поштуј лепоту, то ти је велики пријатељ и ортак у животу.

Живео је Спида, један од последњих Грка, и са гробљем, наравно. Бринуо о грчкој парцели усрдно, подигао алеју тује, старао се о цвећу. Шимшир је орезивао сам, на грчки начин, да расте повисоко као дрвце, на врху да има перјаницу. Пред Ускрс би сваке године дао поправљати камене украсе на гробовима Грка које је знао, а који су и умрли и изумрли; и нарочито, где се игде могло, на гробовима знаних и незнаних, давао је свежим црнилом извлачити грчке натписе. Шета по гробљу, надгледа, чита опроштајне речи помрлих Грка, саставља их, чини му се да чита у камен исписану грчку књигу, бележи понешто за монографију начелника града. Па се тек пред неким натписом дубоко замисли, заборави на садашњост. Кроз неку, овде у варошица исписану реч великана Грка везује се са светом, са законима неумољиво јасним, са истинама које задиру, у религију, философију, свакидашњи живот. На једној плочи, неки, ко зна откада мртав Грк, дао је исписати речи Хераклитове, ево сада бригом Спидином свеже извучене. „Смрт је све што видимо док смо будни; а што видимо кад спавамо, то је сан!" Ограде више нема на тој гробници, стоје само подупирачи... Спида се наслони на један од њих и прочита текст још једаред. „Дакле, између смрти и снова — живот... мало живота! Не, не! снови, живот и смрт, заједно, то је велики, моћан живот човеков.“ Па оде даље, седне на клупу крај женине гробнице, и загледа се како је све лепо, чисто, неговано. Ограда јака, подупирачи камени... и мир, мир. Гробови су кад комадићи цркве: не врше се никакве 40вечје нужде... и годишња времена су ту само украс и поезија...

Ту, тако седећи, пожелео је једаред Спида да подигне капелу над својим гробом. Пожелео не онако како је тумачио Папастергије, пожелео метафизички. Па онда пришао и објективности. Зидање је почело са гробницом, која је већ испала мала капела; а затим се наднела архитектонски врло складна, солилна, отмена, и тамо на гробљу заиста некако велика црква. Зидајући ту цркву, Спида се навикао да иде на гробље сваки дан, по. лом и по дужности; а кад је све довршено, и црква освећена, наставио је да иде на гробље често, по симпатији. Али, здрав као што је био, са вештином да живи телом, главом и душом, чим сиђе с гробља, опет је радостан човек. Преобуче се, и са ћерком Софијом иде у шетњу, далеко изван града. Носе доглед, посматрају,