Naša književnost

даљарадсађом из буевааафи одани

зове офа

ди

бр зраци ајаф жеђи

У тражењу свог сопственог пута, свог метода песничког казивања, песник очигледно може и мора да користи искуства и старије поезије у ономе што је у њој, на потенцијалан или стваран начин, и данас живо; али се не сме и не може учаурити у један затворен _идејно-уметнички систем, који. је одговарао датом историском степену у развитку друштва и књижевности, данас уметнички потпуно некелисходном. То често одводи у туђу атмосферу и туђи тоњ, који обеснажују све стваралачке напоре (и евентуалне резултате), без обзира да ли се ради о Јесењину у Пешићевом преводу:

Код вас се сада свјетиљке гасе...

И док другови пишу, ти'можда сањаш да се над окном

трешње њишу...

(8. Черкез: Старо писмо)

или о Добриши Цесарићу:

Све ствари за њим чезну, за његовим смијехом, гласом, књиге на полици вену

за бдењем, позним часом.

(Р. Тошовић: Мајка)

У поезији овог младог босанског нараштаја то враћање на старе обрасце као апсолутне поетске узоре толико је упадљиво, да се у њиховим стиховима не осећа ни бледи траг савременог поетског искуства, које би их колико-толико једино могло наоружати оном поетском техником која је подобна за обухватање и изражавање сложене тематике наше епохе. Није случајност, отуда, што се, и код даровитих младих песника, примерице код Ристе Тошовића, Владимира Черкеза и Љубомира Милина, наилази

на оно упрошћавање тематике, о-'

сиромашење ритма и поједностављење експресије који су типични за сладуњаву поезију романтичарског идилизма.

То свођење могућности нашег поетског језика, данас, само на Узак круг већ искоришћених и превазиђених изражајних видова,

нужно доводи до таквог садржајног осиромашења поезије, чији крајњи, и у сасвим негативном виду речити пример имамо у немогућим стиховима Влада Дијака (којд се иначе, говорећи у последњем броју Зоре о туђим напорима, шепури претенциозно-логтицистичким којештаријама):

Штуте брда у снијегу, дугачка

а вјетар хуји и по дрвећу чачка. Смрзле ми се ноге кроз чарапе па мислим на сунце и Арапе.

(8. Дијак: На Срнетици)

Иако круг проблема које смо истакли у поезији младих босанских књижевника није толико уочљив.у прози, и она показује сличне или истоветне врсте слабости. Прозни радови објављени у овом алманаху, углавном са темама из народно-ослободилачке борбе, уобличавају стварност на реалистички начин, али без довољно снажне драматичности у ликовима и догађајима. Извесно расплињавање реалистичког садржаја осе-– ћа се у тражењу питорескности средине и егзотичности људи. у драстичном натуралистичком потпртавању или идиличном поентирању појединости — вероватно по узору на регионалну босанску приповетку. Отуда, и тамо где су мотиви уочени са смислом за реа-

листичко давање, као код Трифко-

вића и Хромаџића, они добијају карактер занимљиво испричане анегдоте, без драматичног осложавања појединости у целовиту реалистичку слику.

У таквом приповедачком оквиру, баш зато што је он преузак за патетичну људску драматику нашег човека из ослободилачке епопеје, губе се и затомљавају ванредне __посматртачке способности (код Ристе Трифковића) и дар поетичног казивања (код Ахмета Хромаџића), који се и иначе, уз Михаила Ражњатовића и још понеког из младе генерације, издвајају својим наративним способностима. Ако се ова два талентована приповедача ослободе извесних манира нашег регионалног припо-

јЕ

а КРАК са ава ак“ САЛА АМА ОД