Naša književnost

Из поеме „Зрењанин“ 27

У Босни,

После Пете,

Од маленог сам курира Пиргава лика,

Чуо смрт Зрењанина. Памтим тај глас

Пун сете,

У пустом

Каменом селу

Испод Јадовника.

Па ипак,

Зрењанин дише,

Корача кораком човека И замишљена му глава Мислима тврдим осута. А памтим

И пегав лик

И глас курира из Прека, Тај глас на двоје преломљен Од смрти

И од пута:

„Опкољени“, рече,

„У кући,

С настрешницом шиндраном, Пред мрак

Поста још уже

Од рана и грозница. ; Тад Жарко продужи: Нико Не остаје самном. Митраљез, друже, остави. Биће вам

Заштитница.

У соби захладни. Ко рањен Неко се