Naša književnost

и ДР а и > УЗ! и ба

Књижевни преглед

народ у казану империјалистичких сплетака нема наде на слободни национални развој. Већ први светски рат начео је те њихове идеале. Двадесет година старе Југославије је срушило те идеале до краја. Готово сва та генерација некадањих ватрених младића почела је урањати у малодушност, усамљеност и збуњеност. Многи од њих утрошио је сву чар своје духовитости у варљивим ватрометима горког хумора. У својим зрелим годинама некадашњи барди и трубадури утапали су свој очај над рушевинама својих снова — у другарским разговорима поред винске капљице усред угодних успомена на непомућене младе године. И у Игу Грудену има не мало ове историске трагике.

Песма „У спомен Томажа Бизиља“ исповеда са трагичном искреношћу животно расположење Груденове генерације.

Разочарани романтички хуманиста исповеда се и у својим ратним песмама.

Те песме обухватају готово сав други део његове збирке „Песниково срце“. Ратне слутње, одвратност према рату, жеља за миром — то је централни садржај тог циклуса. Историски оквир тог циклуса: напета атмосфера 1939 до 1941 године. Другде су Хитлерови тенкови и камиони већ прегазили версајску Европу. Код нас се сав живот скупио у тескобном очекивању. Тада је то очекивање називано ратом живаца. Друга Груденова књига из 1946 године „У изгнанству“ наставља својом тематиком те доживљаје: Она се бави у целини годинама :1941—1945, како се то време одражава у затвору и логору. Тамо је песник доживљавао рат. Поред њега су пролазили ликови затвореника, талаца или изгнаника. Седам циклуса обрађује те ликове: Ћелија број 5. У изгнанству, Виско, Падова, Раб, Африка, Словенска земља. Сваки део посебно и смисаони ред тих делова даје аутобиографски нацрт песниковог пута из љубљанских затвора, кроз италијанске и савезничке логоре све до повратка У домовину. Садржајно: понижења наших људи по туђинским логорима, чежња за домом, за женом, за децом, за далеком родном земљом, жеља за слободом, снови о свету без мржње када се буду људи у свим земљама опет слагали.

У Груденовој ратној поезији исто се тако искрено и изразито одражавају сва протуречја његове генерације као и у његовим предратним делима. Истина је да овог нашег лиричара треба убрајати „међу оне наше књижевнике који су у великом тренутку када су се југословенски народи латили оружја н отпочели борбу с фашистичким окупатором, имали за собом већ опсежан опус, те им је величанствена борба дала нову храброст, нова сазнања, нове снаге, нове теме, нов стваралачки полет“, као што исправно наглашава Јанез Логар у свом“ некрологу („ЈЊудска правица“ 1-ХИ-1948). Али Груденова ратна поезија није партизанска песма. Ово није замерка значајном човеку и песнику Игу Грудну, већ стварна констатација, која узима у обзир психику ове занимљиве личности. Овај добронамерни хуманиста наслућивао је већ у предвечерје другог светског рата сав огроман јад који очекује његов народ, али излаза из својих тешкоћа и сметености још није знао. Све до одлучног тренутка бори се још са дубоком малодушношћу. Размишља о данима који долазе, „пијан од тужне љубави за све људе и сав лепи свет“. Тако је нужно, могао бих рећи, законито да има у његовој ратној песми много тужне, горке, устрајне оптужбе

и поли“ мауем К