Naša književnost

Књижевни преглед

Твоја слика угасити се неће; Мимо тебе живот ми тече, Ти се одразујеш мирно у мом сну.“

То је последњи израз ове љубави.

„Сањалаштво је једноставно мајсторство зрелог Грудена. По свом људском садржају и својој исповедној искрености несумњиво једна од великих песама у европској поезији. С њом и са неколико потресних песама чежња за домовином ушао је бивши Нарцис у храм истинске лирике. У овој преданој изјави љубави живи нешто од чувених Гетеових стихова „Џђег аПеп Отргејп 156 Рић“. Ретко када и ретко где да је ико испевао такву песму. У њој се мужевно одриче своје себичности и исповеда своју веру у жену. Такав је тих и драгоцен морални садржај ове исповести Груденов тешко искушани хуманизам нашао је у том хармоничном односу између мушкарца и жене свој последњи и интимни израз. Живот који у суморном светлу Томажа Бизилиа није нашао утехе ушао је у сигурнс заточиште женске љубави.

Груденова љубавна прича је тужна прича из прошлих дана. Људи су је радо читали и читаће је још увек. Груден је једноставан и разумљив. Његова реч, школована код мајстора словеначке благозвучности Отона Жупанчића, развила се за двадесет и пет година у уверљиву песничку пластику. Велике и неспокојне и непријатне страсти нису узнемиривале тог доброг и умиљатог човека. Можда би био већи песник да се његова песма прекувавала у казану таквих страсти. Али његова вредност је у томе што је на дугом путу од „Нарциса“ до „Песниковог срца“ ипак нашао своју људску меру и што се у својој песничкој форми никад не прави већим него што јесте по свом једноставном, преданом и мирољубивом срцу. Ако у свом осећању понекад претерује, тада га у тај нездрави занос одводи можда заиста само јужњачка крв. Али, када своје срце не узнемирава таквом друштвеном проблематиком којој није дорастао и када му успева да своја осећања исповеда без мутних примеса романтичког хуманизма и сувише сентименталности, што је у великој мери трагично наследство његове генерације — тада је срдачан, искрен, убедљив, незаборављив као припрост народни певач у народној песми.

Већ сам рекао;

Иго Груден није „писао“ песме — он их је „певао“. Певао је као што су некада певали стари трубадури, певао лепо и баршунасто меким гласом, први тенор међу нашим лиричарима, мајстор јужњачког белканта, о детету, о иријатељима и друговима, о земљацима који су се патили и борили за друкчији живот, певао о слободи, о братству, о мирном животу међу народима.

Понекад одзвања тешка туга у његовој песми.

Али, што да тајимо2 Иго Груден је волео живот изнад свега. А дани које је морао да проживљује нису били увек светли и весели. Не мало својих младих дана провео је у униформи, а своју педесетогодишњицу прославио је у концентрационом логору, под шатором, под непријатељском стражом. Два велика разочарења је доживео. Два пута су империјалисти продали његове земљаке у ропство, у Рапалу и у Паризу. Сунчана Набрежина, родни крај тог великог Приморца и Словена, остала је иза жица. Ипак титра иза тешких звукова Груденове туге блага ведрина његовог хуманизма: нигде и никада га није напустила вера у светлу будућност људскога рода.

а У 6“