Naša književnost

140 5 6 Књижевност

Борба за језик у доба формирања и буђења нација јесте неизбежни саставни део сваког националног покрета. Најдубљи друштвено економски смисао те борбе изразио је Лењин свим речима:

„У целом свету је доба коначне победе капитализма над феудализмом било-везано с националним покретима. Економска подлога тих покрета је у томе што је за потпуну победу робне производње потребно освајање унутрашњег тржишта од стране буржоазије, државно сједињење територија на којима живи становништво које говори истим језиком, уз отстрањење свега онога што смета развоју | тога језика и његовом фиксирању у књижевности. Језик је најважније средство људског општења; јединство језика и његов неометани развој јесте један од најважнијих услова истински слободног и широког трговачког промета, који одговара савременом капитализму, један од најважнијих услова слободног и широког груписања ст=новништва по свим појединим класама, и, најзад, то је такође условтесне везе тржишта са сваким појединим газлом и газдићем, продавачем и купцем.“ 7)

Језичка борба постаје изванредно оштра тамо где се у доба буђења националне свести не ради само о савлађивању феудалне политичке поцепаности и разноликости дијалекта, него тако исто н о успешном отпору против туђих културко-политичких утицаја, који се ослањају не само на богатију културну традицију, него и на реалну снагу коју претставља аларат туђе, угњетачке државе. У наизглед најапстрактнијим и од политике удаљеним језичким споровима ту се често одражавају сасвим одређени унутрашњеполитички мотиви и спољнополитички концепти,

Прешерн и његов круг стајали су у средишту двеју језичких битака, које су имале свака свој одређени политички значај: „чркарске правде“ или абецедне борбе и борбе против покушаја илиризма у Словеначкој.

У абецедној борби Прешерн се заједно са Чопом заузео за стару бехоричицу као за азбуку која је код Словенаца већ имгла своју традицију и која је свакако била складнија него метелчица, дањшчи-

_ца и друге вештачке комбинације латинице, ћирилице и оригиналних

чрћкарија које је Прешерн називго „кревљице“.

Онај који би површво судио, рекао би да све те азбучне комбннације додуше заиста претстављају само мање или више неуспео кокушај да се споје две различне гзбуке, али да се ту на крају кргјева ипак ради о некој идеји зближења Јужних Словена. На таквим закључцима се и заснивају неке погрешне оцене о Копитару, који је тим азбучним покушајима кумовао, и о Прешерну, који је био против њих, и о односу ове двојице према идеји зближења Јужних Словена.

Копитару су ту пре свега били пред очима интереси аустриског апсолутизма, проширење и јачање његовог утицаја на Балкану. Његова замисао о правописном зближењу Јужних Словена није ни уко-

52) Лењин, О праву народа на самоопредељење, Дела, ТУ издање, св. 20. стр. 368.