Naša književnost

Борба на Пустајићевом салашу 203

ђао је неког коњаника за кога је мислио да је официр, и под жандаром Јанчар Анталом убио коња, а Јанчара ранио у ногу. Опалио је још два пута — оборио је једног жандара, нагнуо се кроз отвор у стропу, и мирно, и не гледајући борце који су пробуђени иза сна подигли главе, јавио отежући по „лалински“: „Командиру, сунце ти твоје, дижи де ту војску! Идеду од Жабља жандари!“

Истога часа, жандари су отворили ватру. Кудељгара је ударио метак у раме и, како је био нагнут над отвором у стропу, претурио се у собу на оне који су већ поскакали на ноге.

Молнар је и кочио на врата и потрчао до јарка, где је раније била ограда. Успут га је закачио метак у десну ногу. Врата на са» лашу била су уска и у исти мах могли су изаћи само двојица. Тако су, док је прва двадесетина успела да изиђе и заузме положај, рањени још два друга, обојица лакше — један у руку, а другом је метак однео комад ува. Молнар, онако рањен, пуцао је већ-иза ниског заклона код ограде. Распоређена у стрелце, лежала је до њега прва десетина и гађала из пушака, са прозора салаша дејствовала је друга десетина сложно као пушкомитраљез, а трећа, прикрадајући се уз зид салаша, хватала је положај према риту да би осигурола одред с бока. Неколицина из друге десетине везивали су рану Кудељару, који се бранио и на силу хтео да иде да се бори, и прикупљали спрему и ствари у „канцеларији“.

Из строја жандара у први мах је просто сипала ватра. Кад се одред огласио ватра се прво смањила, затим је ветар нанео ниски облак магле, застро њоме поље, и ватра се сасвим утишала. Чуло се

"како се жандари у магли дозивају, а кад се опет развидело, жан= дари су се били повукли за више од двеста метара, лежали у јарку који је делио две оранице, и дрхтали од узбуђења и студени. На пољу пред њима, пружила су се три жандара, коњ Јанчар Антала трзао је ногама, а један стражар, који је био семо рањен. лицем окренут према својима, гледао их је унезверено, чинио се час да је мртав, а час би од страха, онако рањен, покушавао да пуже. Коњи остале шесторице коњаника расули су се по пољу и бесно трчали на све стране. И једни и други, и жандари и борци одреда, мотрили су пред себе и тешко дисали као рвачи кад хватају дах и оцењују где ће следећег часа да нападну. Молнара је болела нога. Једном руком дохватио је марамицу из џепа, и покушао да задигне ног вицу. Није успео — рана је била високо на бутини. Чинило му се да из ране тече крв у млазевима и да већ почиње да губи свест.

Жандари су пуцали ретко. Нису смели да помоле главе из јарка. Са салаша се нико није чуо, партизани су уштедели метке. Наишао је опет облак магле и заклонио једне од других. Петар „.Мали“, момчић из Жабља, који је обично разносио вести по селима, лежао је лево од Молнара, за једним изврнутим валовом, из ког су некад на салашу појили стоку, и нишанио пушком коју је. д"гао боле ном Тати Туријском. Молнар га је зовнуо. Мали се окренуо, али није разумео шта Молнар тражи, насмејао се и показао руком напред.

с ад оке

мат о

=

ЈЕ

ЈЕ Ље7 о њег прави Ви А ДУ Ња

Ка а НИ на ба