Naša književnost

ње пи

Савремени проблеми у „Хамлету“ 219

поводом убиства Полонија: „Како је лако убити кад човек не мисли, кад не мора о томе да мисли“.

Али баш у томе и јесте чвор: зашто Хамлет ту не мора да мисли, а мора кад с исуканим мачем стоји иза Краља, који сваког тренутка може прекинути своју молитву, окренути се и спазити гаг Зашто он не мисли док пише поруку којом тражи погубљење Розенкранца и Гилденстерна, када ту има много више и времена (његове жртве дотле мирно спавају) и повода за размишљање (они не знају да Хамлета у Енглеској чека смрт)»

Хамлет је у многим случајевима смишљен и енергичан, у некима спутан и неодлучан, као и већина осталих људи, ма да је он неоспорно у једном специјалном случају упадљиво неодлучан и неактиван: у својој освети. Он није неактиван по својој природи. Утисак да јесте такав може се стећи само зато што је његова активност спутана баш у његовој главној акцији, у основној радњи комада.

Пошто смо то утврдили, вратимо се питању о узроку његовог одлагања. Не. задржавајући се код оних који, као Гете, тај узрок налазе у томе што се Хамлет такав родио, пређимо другима, за које његова нерешљивост није урођена слабост, него је постала у

току живота, али је ипак постала његова природа, стечена, али

стална.

Тако је, по песнику и шекспирологу Едварду Даудену (Ролудеп), Хамлет, и док је био под окриљем снажне воље свога оца, и доцније, као студент, васпитаван тако да је стекао све видове културе, само не културу сопствене воље. Не вежбајући се у одлучивању, постао је неодлучан, човек који много и дубоко мисли и осећа, а мало хоће И ЧИНИ.

Но да ли је Хамлет заиста човек мисли и осећања са закржљалом вољом2 Ма да, прекоревајући себе, назива самога себе сањалицом Јоћп-а аЧгеаш5), он уствари Није такав. Изговорена у афекту то је оптужба исто толико основана као кад себе назива подлим, ниским робом, или магарцем (у истом монологу, П 2). Он се не бави само књигом и филозофијом, он је и одличан мачевалац. Готово у целом току двобоја са хваљеним мачеваоцем Лаертом, он је надмоћан. Јалово мозгање и маштање нити је било нити је постало његова природа.

Остају они трећи, који сматрају да је Хамлетова неактивност нешто: што није у његовој природи, него је поремећење те природе, болест последица његове меланхолије: смрт обожаваног оца и преудаја нежно вољене мајке испунили су Хамлета таквом тугом и гађењем да му сад „није ни до чега“ па, природно, ни до његове освете, То мишљење заступа, између осталих, један од класика шекспирологије, А. С. Бредли (Вгафеу).

Међутим, ни то се тврђење не може одржати. Хамлету је, упркос меланхолији, на пример до позоришта, до „говора пуног страсти , можда му је чак и до тога да се с Лаертом огледа у мачевању (ако Клаудије целу ту причу није напросто измислио да би ухва-