Naša književnost

Мр У ПИ Ри МУ ври ту РМ РА и

226 , Књижевност

ра према убици чија је кривица доказана и чије кажњавање захтева отац који трпи „муке сумпорног огња“ Зашто Хамлет ни сад још не убија Клаудија2 ме

Зато, вели Хамлет, што би Клаудије, кад би био убијен за време молитве, отишао на небо. Такво образложење има основа у општем веровању онога времена. Хамлетов отац, племенит човек и диван краљ, испашта на оном свету само зато што је изнебуха, „без обрачуна пред страшни послан суд“. И Отело пита Дездемону пре но што ће је убити да ли се помолила богу, јер неће да јој „погуби душу“; ма да је уверен у њену кривицу, он сматра да ће њена душа бити спасена ако се пре смрти обратила небу. То би исто било и са Клаудијем кад би се преселио у вечност у тренутку кад је савио круто колено и очи дигао небу, којему шаље и своје покајничке речи, којему покушава да пошље и своје мисли. А то, резонује Хамлет, не би била“ освета, већ награда. Ни речи о неким скрупулама, само жеља за што потпунијом осветом.

Али ово Хамлетово образложење његовога поступка није уверљиво. Највише повода за сумње даје то што он сам осећа да за њега заслужује прекор. Кад се, ускоро затим, у Краљичиној соби, Хамлету поново појави очев дух, Хамлет га пита:

Не дође ли да спорог сина кориш Што пропусти и време и свој гнев И страшни налог твој не изврши

Дух мора да „наоштри отупели смер“ Хамлетов. А после сусрета с војском Фортинбрасовом, Хамлет вели да га „згоде све ог“ тужују и лену освету му потстичу“. Он себи пребацује „кукавички обзир“ у којему има три четвртине страшљивости.

Све то, са завршним потстицањем себе на „крваве мисли“, даје, овога пута, за право коментаторима када неповерљиви, тврде да ону прилику Хамлет није пропустио само ради потпуније освете — јер тада себи не би имао шта да пребаци, тим разлогом он би заиста могао да се правда и пред оцем и пред собом: то нипошто не би био „кукавички обзир“ у којему има три четвртине страшљивости, Хамлет је додуше и онда кад је образлагао зашто поштеђује Краља говорио истину; али не целу истину. Поред жеђи за потпунијом осветом, и ту су моралне скрупуле омеле извршење. То потврђују његове сопствене речи, у монологу после разговора са Фортинбрасовим официром: .

Био то заборав животињски

Ил кукавички обзир (5оте сгауеп зсгирје) што на исход И одвећ тачно мисли — мисао

Што, рашчлањена, има један само

Мудрости део, а три страшљивости —,

Ја не знам зашто још живим да кажем

„То треба чинити“ кад имам узрок

И вољу, снагу, средства да учиним!