Naša književnost

Љубав - 247

Врата су се на ходнику залупила за Николом и аутоматска брава је шкљоцнула. 5

Иван је сео и запалио цигарету. Пе Е је брисала просути чај са плоче стола и склонила табаке и белешке. Две провидне порце"ланске шоље пушиле су се на столу.

— Зашто не пијеш» Хладно је, а ти си и путовао.

Да, Иван је путовао. Каквом светлом радошћу је путовао овамо!

— Мислио сам да није важно ако те не затекнем код куће, па ти нисам јавио. Опрости! Узгред сам свратио у Београд.

— Радујем се што си дошао. Видиш да је све у реду. Зашто се жалостише

— Зашто бих се жалостио» Видим, — промумљао је он, — код вас је све у реду.

— Зар ми пребацујеш»

— О, не, не! Ја сам врло задовољан. Коначно сам га упознао. И одмах затим је викнуо:

— Слушајте, ви, растанимо се ми већ једном, Ја могу бити ваш Санкар и без љубазних призора. Могу живети и без тога.

ЈЉубомора је ваљала у њему вртлог.

— Зашто не одговарате2г — викнуо је Десанки у лице.

Бој се руке немоћно спустише у крило.

— Мени је свеједно, — прошаптгла је Десанка.

— То је, заправо, оно! Вама је свеједно!

Ни он није могао даље да говори.

Његов воз је полазио за два сата. Седели су и ћутали. На столу се хладио чај који то вече нису попили.

(Из романа „Окови“) Богдан Чиплић