Naša književnost

А И ВА ПИР =

262 == Књижевност

,

се за то право морају борити. Бити поборник права црнаца на живот, данас, у перноду све отвореније и бездушније агресије умирућег империјализма, то значи прсповедати укидање оних социјалних односа који црнцима онемогућују да буду људи, значи видети да се црначко питање може решити само револуционарним решењем свих оних унутрашњих противречности које су својствене капиталистичком друштву.

Писан једноставно, са јасном, драмски узбудљивом линијом развоја, овај комад даје мајсторима сцене могућности за стварање живе и занимљиве претставе. Редитељ Мата Милошевић пришао је студију комада с брижљивошћу аналитичара и савесношћу педанта, који уме да осети све могућности које текст пружа и све слабости које могу да ослабе дејство; хладан и рационалан стваралац, он у своју редитељску замисао није унео ни снагу темперамента ни лепоту боје, које реализацији дају пун и пластичан сценски израз. Али је зато цео комад повезао логичним развитком личности и радње, сем у неким појединостима мизансцене на које га је навела богата и ефектна инсценација Бојана Ступице, дата с необичним осећањем просторности и с облигатном галеријом.

Сенатора Лангдона тумачио је Томислав Танхофер, који је, у коректно одиграној улози, нарочито успешној у покрету, више наглашавао чудљиве склоности старца, него ли његова конзервативно-реакционарна схватања. Хармонија индивидуалног и'типичног, на којој писци граде личности, овде није била потпуно остварена.

Адвоката Боја играо је Виктор Старчић двојаким средствима: и убедљивим реалистичким тумачењем и једваприметним карикатуралним хумором (нарочито у гласу).

__Улогу Алисе Лангдон дала је Сава Северова. Тумачећи сасвим различита, чак и супротна осећања, од пријатељске склоности до свирепог интереса, она је показала необично широку скалу својих изражајних могућности. Кроз све мене и преображаје (и привидне и стварне) Северова је пронела лик ове сложене жене са сувереном једноставношћу и природношћу.

Писца Хаварда тумачио је Мата Милојевић, с претераном пасивношћу у ставу, као да је, и мимо свих посматрачких способности, потпуно бешћутан на сву људску проблематику око себе.

Џинивру Јангдон играла је Марија Црнобори. У улози ове прпошне девојке, која је навикла да задовољи сваки хир своје младости и чије срце још није савладано друштвеним стегама, Марија Црнобори је показала извесне акценте који нису били познати из њених досадашњих, доста једностраних улога. у њеној интерпретацији Џинивре била је нешто превише наглашена рационална срачунатост поступака, где је требало да се осети наивна ћуд размажене девојке. У овај лик требало је унети више срца и девојачке топлине. Зар то није људски потресна драма девојаштва у нечовечним условима>

Црнца Брета Чарлса играо је млади глумац Берт Сотлар. Мако се у његовој интерпретацији осећала извесна несигурност, која је вероватно последица не савладаног језика на коме се изражава, он је лик овог магловитог јунака пронео живом и сугестивном снагом. Поједине сцене (сукоб с мајком, игра с Џинивром) изведене су с таквом природном једноставношћу, а ипак с толико дубине и осећајности да се већ данас може у Сотлару видети једна од великих нада наше младе позоришне генерације. Баш зато Сотлар „мора с више приљежности