Naša književnost

372

. чаљин. Фамусов је то доцније, У

разговору са Скалозубом, сувише јесно изразио (стр. 52 издања ОГИЗ из 1946). Према преводу д-р Стојановића испало би, да су великаши бирали за своје сараднике даровите људе, а Фамусов је учинио изузетак и узео Молчаљина, иако је овај без „икаквога дара“. Грибоједов у овом комаду на више места истиче баш обратно: да су глупаци долазили на високе положаје, ако су само „високог рода“, или знају да се додворе великашима. Једна од најлепших сцена је састанак између Чацког и Софије, [ чин 7 сцена. Та је сцена у преводу потпуно упропашћена. Чацки се ту сећа детињства проведеног са Софијом; помиње, између осталог, како су њих двоје на балу —- иза паравана, у једној од заклоњених

соба — открили: „Био је сакривен.

човек и певао као славуј“ (Бел сприатан _человек и шцолкал соловљем). Преводилац каже да су они ту „у хратили старца, где грли луче; своје“!

На крају комедије У оригиналу

стоји примедба УП уз | чин: „Сачувало се сећање да је неки московски племић имао кмета који је мајсторски подражавао песми (пцелканђло) славуја“. После ове примедбе изгледа немогуће – погрешно разумети овај стих! Стојановић је превео и те примедбе, али је баш ову изоставио. . Чацки, даље, пита за тету, да ли јој је кућа још увек пуна питомица и мопсова. Д-р Стојановић то преводи: Је л још јој кућа пуна мачкица, Старица глухих и гласних птичи. ца 2

Почетак [ чина у преводу је права _ накарада. Фамусов говори слузи:

Петрушка, ти вечно с приновком, С подераним лактом...

У преводу то место гласи:

Петрушка! Опет ново о дијелог Подеран ти рукав!..

Књижгвност

Замислите слугу који често мења нова одела, а на тако новом о-

делу — подеран рукав!! Фамусов је позван на једно опело, па филозофира: „Свако мора

тамо поћи, у тај сандучић, где се не може ни стати, ни сести.“ Преводилац каже:

У тијесан ће те сандук стиснут, Ни стат, ни сјести ту ни пи. аута

(Како ће писнути, кад је мртав!)

Мало даље, Фамусов наводи покојног Кузму Петровића као светао пример: Био је богат, на положају, богато ожењен, па је богатство и положај осигурао и синовима. Преводилац то преводи на свој начин, па додаје: „Од обиља и другима је даво“ (само да му се римује са речима у претходном стиху: „кћери поудаво“). Грибоједову, међутим; није -ни на памет падало да каже за такве богаташе да су „и другима давали“. Напротив, он оштро шиба грамжљивост и себичност великашку.

Читави делови дијалога, често врле важни, испуштани су у преводу. На стр. 83 оригинала, кнегиња Тугоуховскаја, која има шест кћери удавача, кад сазна да је Чацки неожењен, шаље свог мужа да га позове на вечеру. У међувремену распитује, да ли је Чацки камерјункер. „Није“ — гласи одговор. Она прелази ћутке преко тога „недостатка“. Али кад сазна да Чацки није ни богат, она виче из свег гласа: „Кнеже, кнеже, назад!“ —_ зове мужа пре но што је овај успео да позове Чацког. Преводилац је преБео само први део дијалога (изопачено, наравно). Чим кнегиња код преводиоца — сазна за Чацког да није камерјункер, она и не пита зљ његово богатство, него виче гласно своме мужу: „Натраг, кнеже, не треба = наме она ватре следња изрека, наравно, невероватна је, неучтива и за тадашње племићко друштво, и упадљиво сме-

шна. Духовита сцена Грибоједова

пропала је у преводу сасвим, претворила се у бурлеску. Пропало је. ц фино песихолошко запажање Гри-

· боједова: Тадање руско племство,

већ у декаденцији, настоји да се дочепа бар богатства, ако већ не