Naša književnost

девету го емира поима"

с ттмитаћисвацићем

293

Ото Бихаљи-Мерин: Жута соба

(Јелица, са изразом триумфа, пружа Барићу преко стола руку, на којој

блиста прстен. Барић љуби врхове прстију.)

Барић: Срећа у игри — надајмо се да не значи несрећу у

љубави. Јелица: Добила сам један персиски тепих... Отварам! Топаловић: Идем. .

Ђорђевић: Три пута.

Барић: 'Не идем (полаже карте). Јелица: Колико још»

Бари: Још две стотине.

(Јелица уплаћује жетоне)

Топаловић: (Уноси жетоне) Купујте карте. Јелица: Серви.

Топаловић: Три. »

(Иван, четрнаестогодишњи син, упада у собу. Застаје за тренутак, као да не зна коме да се обрати.)

Иван: Немци! Стали су пред капијом. Један улази.

(Неспокојство, тишина и пренераженост за карташким столом)

Сви: (Испреплетано) Шта ли хоћег Можда усељење»

Љубица: (Отвара врата и пријављује) Један немачки официр.

(Капетан Пфајфер застаје за тренутак, испитујући, на вратима. Средњег раста, плав, широких рамена, са врло плавим очима и врло арогантног погледа. Говори српски са немачким акцентом. Глас нешто назалан, навикнут на запо-

ведање. Прилази.)

Пфајфер: Добро вече, господо. Није ми намера да вам ометам игру, морам је само за тренутак прекинути — такорећи службено.

(За тренутак: тишина, пометеност, неизвесност)

Милена: Шта желите, господине капетане» Пфајфер;: Дозволите, Јохан Пфајфер је моје име.

(Милена пружа руку, коју Пфајфер љуби, осећа опасност и труди се да удвостручи своју учтивост.) е

Пфајфер: Надам се да у ову пријатну кућу нисам дошао потпуно непожељан. Добио сам упут за усељење у једну собу на спрату ове виле, У рату смо, а рат доноси свакојака изненађења.

Милена: (Гласом безбојним од страха, али пријатно, савлађујући се) Наша кућа је увек била готова да прими госте. Али ми је врло жао, господине капетане, што се једина соба, која долази у

2 Књижевност

А ла -г-

У