Naša književnost
о ЛЕРИ
Пар ПР руиои АМ сами РА а су нв а МИ мр На аи ПН РИРМ У ИИ у
МИ РДИИ ф Ра Рај у 1 ЕУ => Тери а
7
332 у _ Књижевност
роким демократским могућностима које писцима националних мањина пружају Устав ФНРЈ и наш социјалистички живот да негују. књижевност на своме језику, а испуњену садржином наше заједничке југословенске социјалистичке стварности, они доиста показују знаке јасног књижевног полета.
У закључку овог сумарног погледа на књижевну активност и продуктивитет у 1948, писаца Србије, углавном чланова и кандидата Удружења књижевника Србије, који је неминовно морао бити у извесној мери и осврт на књижевна стања код нас у протеклој години, морали бисмо учинити и две опште констатације, које се из свега неминовно намећу.
Прва би била, да се у нашем књижевном животу још увек јавља само ограничен број истих имена која се у њему активно манефестују. Њима се постепено, али полако, придружују и нова, млада имена, преко којих се обезбеђује континуитет у његовом даљем развоју. Али се у наш књижевни живот још увек не укључују активно и неки писци који су се већ раније у извесној мери, и по неким вредностима, афирмисали, и од којих би се могло очекивати да се и данас књижевно активније одреде. То је, према томе, и један проблем који се и самоме Удружењу поставља за размишљање и за решавање. На Удружењу је да нађе начина да ту појаву испита, да позитивним другарским дејствовањем на неактивне писце пронађе узрока њиховом повлачењу. Где услова за користан, позитиван књи“ жевни рад има, сваку књижевну снагу треба покренути и стваралачки оживотворити. Где су знаци, међутим, да је сваки такав напор узалудан, треба ствари рашчишћавати и рад Удружења на тај начин олакшавати и учинити га плоднијим.
Друга закључна констатација би била да су наши савремени писци, па чак и они најактивнији, још увек недовољно живо, примењено укључени у сами садржај нашег савременог живота, да нису у њ тако непосредно уживљени, да би искуства из наше ствар“ ности и њених стално мењајућих се и прерашћујућих се стања, могли и самим процесима да доживљују и уметнички асимилирају. Наши најактивнији писци су данас многоструко и културно и друштвено-пролитички укључени у праксу наше стварности, са њом срасли и мишљу и осећајем, читавим својим бићем, посленици у многим духовним областима њене социјалистичке изградње. Али, можда баш зато што су у њој тако многоструко активно у примени, они је не доживљују довољно као живи инспиративни садржај, као обогаћење својих стваралачких искустава, као животну материју коју би уметнички оживотворили у потпуности, А они други, мање активни, или сасвим неактивни у пракси наше дру, штвене стварности, доживљују је, разуме се, још мање или никако. Ми морамо констатовати, што се потврђује и књижежевним делима из протекле године, да је наша литература пропустила да забележи многе велике друштвено-економске, па према томе, и животне мере које су код нас предузимане у процесу социјалистичког преображавања земље, народа и човека, а од