Naša književnost

ХАПШЕЊЕ

На сиво-светлој плотни шпорета са брижљиво ишмиргланим оквиром, који је блистао под зрацима јутарњег сунца засењујући очи, струјало је лонче с кавом подрхтавајући од подводног кључања, а из шерпе с млеком лагано је растао папирнати клобук, пенушећи и цепајући се по средини. Роса је будно мотрила да не искипи ни кава ни млеко. За столом, иза њених леђа, чуло се резање оштрице бријача, којим је Сретен скидао своју петодневну браду. Испод дебелог слоја сапунице јављала се глатка нежна кожа младића, Пошто насу каву себи и сину, Роса седе за сто, а Сретен запали цигарету.

— Све ти се модро навукло под очима, — рече Роса посматрајући сина и срчући каву. — Устајеш у пет сати, не испаваш се како треба.

Сркнувши каву, Сретен затеже крај од каиша, па стаде да кали оштрицу бријача.

— Не водиш рачуна о себи; сав си се запустио.

Сретен устаде и поче се спремати, с

— Опет ћеш некуд да идеш» Да ми је да знам куд то идеш свако јутро! Све нешто кријеш, нешто петљаш.

— Зашто, мама»

— Тако. Повуци ту кошуљу, видиш како ти стоји, Ходи овамо!

— Треба неко да те чује шта говориш, па да помисли да заиста нешто има, — рече син пришавши да му мајка поправи кошуљу.

— Морам да говорим. Очисти те ципеле, Нећеш ваљда такав ићи! Ено га иде твој Миленко! Он баш мора свако јутро да дође! Не допада ми се то,

Залупивши капијом, Миленко се одважно упути и са неколико корака беше већ на прагу. Он уђе као што је обично улазио: ведар и осмехнут, гласно назва добро јутро и рукова се стежући својом чврстом шаком.

— Како сте, мајко — упита приносећи Роси своје лице с дебелим, сврха пориђелим брковима. На глави је имао берету, која га је, како је то Роси изгледало, чинила неугледним, тиме и сумњивим.

— Хоћемо ли2 — упита Сретен готов одмах да иде.

Они међутим одоше у собу, пошто се очима споразумеше о нечему. Роса им унесе доручак: млеко и по комад домаћег хлеба, а кад се врати у кујну, затече баба Миљу, која беше нечујно ушла у кућу.

5 Књижевност