Naša književnost
-
360 Књижевност
__ већ у време пишчевог детињства — била продата и кад је и. отац са својим занатом спао ни на шта. То је била последица општих промена тога времена, које су ширењем јевтине конфекције упропашћавале и друге кројаче, а губитак куће је имао још и своју посебну позадину. Цанкарев отац, и сам велики љубитељ књиге, у својој ревности за народно просвећивање основао је на Врхники читалачко друштво, чиме је јако онеспокојио не само словеначку господу из варошице, него такође и малобројну, али тада још врло утицајну немачку странку у варошици. М док су варошка господа својим отпором и сплеткама поткопавала „дело варошких просјака“ — читалачко друштво, припремао је вођа немачке странке, досељени немачки трговац и препредени гуликожа, Јожефу Цанкару још и тежи ударац. Вешто прикривеном каишарском понудом увукао је неискусног кројача у зависност, упетљао га у дугове и довео га дотле да изгуби свој скромни дом „на кланцу“. Од тога ударца се Царкар у тако критичном положају није зише могао опоравити, а с њиме је била запечаћена и судбина његове породице. Доцније је сва тежина старања о породици пала на материна рамена, отац је још само животарио н најзад напустио породицу и са сезонским радницима отишао на југ, по свој прилици у Босну, и вратао се из туђине тек после годину дана. Мајка је с беспримерним пожртвовањем водила борбу за опстанак породице, ишла на надницу, сатирала се из дана у дан бруталном бедом, мољакала код трговаца да јој одложе плаћање дуга, понижавала се пред варошким моћницима за убогу милостињу — све за децу: јуначка мајка-мученица целог свог живота, а таква је и у пишчевом сећању и у његовом књижевном дслу.
Кад је Цанкар 1900 г. почео мислити о томе да напише социјалну драму из сеоске стварности, своје гледиште објаснио је у једном писму овако. „Хоћу да пишем сељачку драму; то жалосно свеопште банкротство нашега народа... јесте нешто трагично; збива се полако и једва приметно, али зато је још потресније. И мало ко види КОЛИа има прамац ок у том пропадању; та страшна пасивност је нешто огромно.“
То „жалосно свеопште банкротство нашега народа“ —_ поразни резултат укључивања словеначке земље у модерни капиталистички развој — чини ширу друштвено-историску основу како драме Кереш Бее та нове о којој говори у том писму, тако и романа На кланцу, док је напротив „та страшна пасивност“ као субјективна страна тога процеса у одређеном раздобљу у драми потиснута скоро у позадину. Та пасивност у свој њеној потресној величини приказана је у сасвим друкчијем облику и односу тек у овој повести, где „та страшна пасивност“ чини упрако основну карактеристику целе средине и свега збивања.
Што се Цанкар у тој тачки удаљио од своје првобитне замисли Краља Бетајнове, имао је за то више разлога. Безнадежна, фаталистичка пасивност, која тако јако карактерише људе „с кланца“ и која, све до слабе слутње раздањивања на крају повести, лежи као тешка мора над целим њиховим живо“ том, била је већ сама по себи мало погодан елеменат за иоле живљу драму " уопште било ју је неупоредиво лакше приказати у приповедачком делу. Још важнији од тог једноставног литерарног момента био је један други разлог. Док је Цанкар припремао своју сеоску драму и све више и више се удубљивао у свој предмет, морао је у току новијег, развијенијег друштвеног и политичког развоја у отаџбини, у коме је већ почео видније учествовати и словеначки